На месинганој плочи у холу зграде Војне гимназије од ове године биће урезано и име Алексинчанина Уроша Живковића, ђака генерације 41. класе. Када се узме у обзир чињеница да се Урошева класа, иначе последња коју су чинили само мушкарци, убраја у једну од најуспешнијих у историји ове школе, онда је сасвим јасно колико је труда и рада стајало иза овог успеха.
– На почетку ми је било битно само да упишем Гимназију и да будем солидан ђак, али већ када сам дошао у први разред, схватио сам да то заиста јесте за мене и тада сам добио мотивацију да се истакнем у даљем школовању. Жеља, труд и рад су кључни и уз њих све може да се постигне. Конкуренција је наравно била јака, па су неке финесе и ситнице на крају пресудиле – скромно објашњава Урош, који је за Војну гимназију први пут чуо са својих тринаест година, али како каже, након тога више није било двоумљења како ће даље наставити школовање.
Образовање у Војној гимназији захтева много одрицања, а већини ђака вероватно најтеже пада одвајање од породице. Урош је све то спремно прихватио, иако је у својој класи био једини Алексинчанин. С обзиром на своје искуство, по његовим речима, Војну гимназију треба да упишу, пре свега, они који су спремни да прихвате такав начин школовања.
Целу репортажу коју је приредила Јелена Радовановић можете да прочитате у новом броју „Ал новинa“.