Један од учесника стручног предавања о вуни као природном материјалу, некада, сада и увек, одржаног крајем прошле седмице у алексиначкој библиотеци „Вук Караџић” био је и Жељко Утвар, један од најпознатијих етнографских колекционара и чувар српског блага, који више од двадесет година прикупља етнографску грађу из Србије и са Балкана, бави се рестаурацијом и конзервацијом народне ношње и старих предмета који су се некад користили у домаћинству.
У изјави за наш медиј Жељко истиче да је он човек који је шест година копао винчанске терене на целој територији Србије, и 15 година се стручно бавио као архитекта цртач археологије. Наш саговорник има занимљиву теорију да је пиротско ћилимарство аутентично настало из винчанског наслеђа и да Турци нису донели код нас технику ткања, већ су одавде односли прелепе комаде ћилима.
− Могу да вам тврдим оно што смо нашли у винчанским кућама које су око 7000 година старости, да су у периоду Винче радили ћилиме на разбојима који су апсолутно идентични данашњим пиротским, то јест вертикалним разбојима. То смо налазили у материјалном облику у оквиру основа винчанске куће. Путем пршљенака који су коришћени за затезање основе вунене или од конопље, од чега су већ радили влакна. Нашли смо много семена и лана и конопље, нашли смо све оно што је претходило изради ћилима. Много хиљада и хиљада здела, чинија и ћупова смо нашли са отиском асура, то јест шаре ткања, врсте ткања ћилима утиснуте на свежој глини која је касније била печена и та шара је остала утиснута. Тако да стриктно знамо да су и винчанске куће пре 7000 година биле поплочане ћилимима − објашњава Утвар.
По њему, персијски ћилими су посебна техника ткања настала на другачијој традицији. Наш саговорник још и каже да смо ми апсолутно раскршће истока и запада и да је долазило до мешања шара, до мешања симбола, али да персијско ћилимарство нема никакве везе, нити техничке природе нити у материјалу са ћилимарством Балкана.
Жељко каже да је то школски доказано. По њему, од 946. године ништа српско не сме да се зна у свету, нити писмо, нити језик, нити наша ношња, нити ћилими, тако да све што се ради на територији Србије у археологији, све што се ископа ништа не припада српској материјалној баштини археолошкој. Све је то страно.
− То није тачно. Све је кренуло одавде, Винчанска цивилизација једна од најјачих наших упоришта и свих мојих прича за све ово што говорим, од ношње преко ћилима до грнчарије, до архитектуре земљане која се данас све више и више користи. Ми смо се мешали са свим могућим народима и са Индусима и са Кинезима, за Русе да и не говорим, то је наш народ по крви. Са Турцима, мешали смо се са Аустроугарском монархијом и из свих тих мешања смо узели оно најлепше, али су они много више узели од нас − сматра наш саговорник.
Питање је до каквих сазнања ће се доћи у будућности и које ће преовладати. За сада размишљање нашег саговорника треба узети само као теорију коју заступа један заљубљеник у национално наслеђе, који је доста труда и средстава уложио у стварање импресивне збирке експоната.
Čovek ima struku, šest godina radio na iskopavanjima, stručno se bavio arhitektonskim crtanjem u arheologiji, a vi kažete kako njegovo razmišljanje treba uzeti samo kao teoriju zaljubljenika? E zato mi i jesmo tu gde jesmo, jer kad dođe struka i kaže nešto što je drugačije od ostale struke, uvek se nađe neko ko će po ustaljenoj agendi takvu osobu da napravi na budalu, iako čovek ima sav kredibilitet da se shvati ozbiljno na osnovu svoje struke i iskustva. Bravo za Željka, jedan od retkih među stručnjacima koji se ne boji da kaže ono što je svakom normalnom jasno kao dan, a to je da od Lepenskog vira i Vinče postoji jasan kontinuitet u etnografiji, običajima, ishrani, načinu življenja, sahranjivanju itd. Dokle više da nas uče kako smo juče izbauljali iz baltičkog blata, a naš najdublji i najintimniji etnos nasledili od Turaka, ko da su oni držali muzeje ispod čardi dok su harali Evropom.
Bravo za Željka, a ostali eksperti da se zapitaju koliko savesno obavljaju svoj posao.