Život u Velikoj Hoči, srpskoj enklavi u Metohiji, sladak je poput ovdašnjeg grožđa, ali i čemeran, poput čaše jada koju su Srbi ispili u protekle dve i po decenije, zahvaljujući ostrašćenosti albanskih ekstremista i ostvarivanju interesa velikih svetskih geopolitičkih igrača. Običan čovek Velike Hoče je tu nemoćan. Tako se osećao i jedan od naših domaćina koji se i dan-danas živo seća, pored ostalog, i racije pripadnika holandske vojske koja je nakon rata, u potrazi za navodnim oružjem, blokirala celo selo i obavila premetačinu. Ovdašnji prosvetni radnici su u više vojnika posumnjali da su Albanci obučeni u holandske uniforme, sećajući ih se iz školskih klupa.
I dok sedimo u hladovini pod vinovom lozom u dvorištu našeg domaćina, penzionera Save Garića, profesora srpskog i dugogodišnjeg direktora orahovačke škole, pričamo o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ovog kraja. Naš domaćin nam, kako to samo može čovek sa bogatim životnim iskustvom, krepkog zdravlja i pameti, koji je zašao u osmu deceniju života, smireno, razložno i vrlo uverljivo priča o nekadašnjem životu naselja, o ratnim vremenima i iznosi stavove o budućnosti.
Po njegovim rečima, u Velikoj Hoči od predratnih 1800 stanovnika sada je možda ostala tek jedna trećina. Procenjuje se da je u selu između 500 i 600 duša i da se pravi broj ne može utvrditi, jer se ovde dolazi, ali i odlazi.
Savine reči „Život je težak u seluˮ, kao da su nas trgle iz prividne opuštenosti i sreće koju zna da stvori široka domaćinska duša metohijskog Srbina i slatkoća ovdašnjih grozdova, kojima se poslužujemo kada razgovor zastane, ili kada u duši osetimo gorčinu zbog nezaslužene patnje ovih ljudi.
Sava objašnjava da je mali broj osoba zaposlen, i to pretežno u školstvu, zdravstvu i lokalnoj samoupravi. Nezaposlenost naročito muči mlade koji odlaze, što bi se reklo, „trbuhom za kruhomˮ. Jedan broj nekadašnjih mladih stanovnika sela, koji su bili u redovima tada regularnih snaga odbrane, posle rata su morali da napuste svoja ognjišta zbog pretnji od hapšenja novih vladara ovih prostora.
Naš domaćin se seća nekadašnjih dobrih vremena kada je sve vrvelo od života i kao rešenje nezaposlenosti vidi otvaranje nekog proizvodnog pogona.
− Inače, pre rata je skoro iz svake porodice po jedan mladić ili po jedan čovek radio u nekom preduzeću. Autobusi su dolazili u Hoču, uzimali radnike, vozili na posao i vraćali u tri sata, ili četiri, kako je koje preduzeće završavalo smenu. Toga više nema, ni za Srbe, ni za Albance. I Albanci su, moram reći i to, u veoma nezavidnom položaju. Džaba što se oni dure, i Kurti i drugi i Murti, dure se da im je dobro, međutim, oni svakodnevno napuštaju Kosovo i Metohiju i odlaze na zapad, Nemačka, Austrija, Švajcarska i tako dalje – analizira nam situaciju Savo, svestan da još mnogo izazova čeka ovdašnjeg čoveka, bez obzira na etničku pripadnost.
On kaže da Albanci odlaze da bi radili i zaradili, ali na ovoliku gradnju uticaj imaju i američke pare koje su bile pristigle. Mnogi ovde izražavaju sumnju da kosovska vlada ima posebne fondove, koje dobija ili formira od onih koji su u inostranstvu, da bi se otkupljivale kuće i imanja od Srba.
‒ Sve je napušteno. Oni su izgrađivali, ali je napušteno, oni su po inostranstvu. Kad dođu avgusta ili januara, kada su im odmori, oni dođu, to se napuni, to od vozila ne može da se prođe. Te zgrade su namenjene nekome, ali je i njihov narod napustio Kosovo i Metohiju ‒ slušamo ovu priču još od jednog sagovornika, iako smo i sami primetili, dok prolazimo kosovskim i metohijskim putevima, da u mnogim savremeno izgrađenim stanovima i kućama, nema naznake da neko živi u njima.
Očito da cenu etničkih sukoba plaća i platiće narod ovih prostora, a ne oni koji su doprinosili njihovom međusobnom nerazumevanju, pre svega sopstvene i inostrane politička elite. Što pre to shvate obe strane, veće su šanse za održivi dogovor i bolju budućnost dolazećih generacija. Ovako će svako pamtiti svoje muke i iščekivati naredni potez onih drugih, koji će, pak, zavisiti od mnogih unutrašnjih i stranih faktora. Većini mladih je dosta takve napetosti, što pokazuju svojim odlaskom ili željom za napuštanje tih prostora. Doduše, dolaze oni sada za praznike i grade zidine, ali sledeće generacije biće zainteresovane za zemlju gde su odrasli, bolje reći postaće lojalni građani Zapadne Evrope. Preciznije, osećaće se Nemcima, Francuzima, Englezima poreklom sa Balkana. A u zavičaj predaka retko će navraćati.
Mnogi na Kosovu i Metohiji predviđaju takav sled događaja. A da li će baš tako biti i da li mogu ljudi Kosova i Metohije da promene taj tok događaja, ostaje da se vidi. Za sada se ne nazire da će neko postaviti putokaz u suprotnom smeru.
Naslovna fotografija: Panorama Velike Hoče (izvor: Vikipedija)