Живот у Великој Хочи, српској енклави у Метохији, сладак је попут овдашњег грожђа, али и чемеран, попут чаше јада коју су Срби испили у протекле две и по деценије, захваљујући острашћености албанских екстремиста и остваривању интереса великих светских геополитичких играча. Обичан човек Велике Хоче је ту немоћан. Тако се осећао и један од наших домаћина који се и дан-данас живо сећа, поред осталог, и рације припадника холандске војске која је након рата, у потрази за наводним оружјем, блокирала цело село и обавила преметачину. Овдашњи просветни радници су у више војника посумњали да су Албанци обучени у холандске униформе, сећајући их се из школских клупа.
И док седимо у хладовини под виновом лозом у дворишту нашег домаћина, пензионера Саве Гарића, професора српског и дугогодишњег директора ораховачке школе, причамо о прошлости, садашњости и будућности овог краја. Наш домаћин нам, како то само може човек са богатим животним искуством, крепког здравља и памети, који је зашао у осму деценију живота, смирено, разложно и врло уверљиво прича о некадашњем животу насеља, о ратним временима и износи ставове о будућности.
По његовим речима, у Великој Хочи од предратних 1800 становника сада је можда остала тек једна трећина. Процењује се да је у селу између 500 и 600 душа и да се прави број не може утврдити, јер се овде долази, али и одлази.
Савине речи „Живот је тежак у селуˮ, као да су нас тргле из привидне опуштености и среће коју зна да створи широка домаћинска душа метохијског Србина и слаткоћа овдашњих гроздова, којима се послужујемо када разговор застане, или када у души осетимо горчину због незаслужене патње ових људи.
Сава објашњава да је мали број особа запослен, и то претежно у школству, здравству и локалној самоуправи. Незапосленост нарочито мучи младе који одлазе, што би се рекло, „трбухом за крухомˮ. Један број некадашњих младих становника села, који су били у редовима тада регуларних снага одбране, после рата су морали да напусте своја огњишта због претњи од хапшења нових владара ових простора.
Наш домаћин се сећа некадашњих добрих времена када је све врвело од живота и као решење незапослености види отварање неког производног погона.
− Иначе, пре рата је скоро из сваке породице по један младић или по један човек радио у неком предузећу. Аутобуси су долазили у Хочу, узимали раднике, возили на посао и враћали у три сата, или четири, како је које предузеће завршавало смену. Тога више нема, ни за Србе, ни за Албанце. И Албанци су, морам рећи и то, у веома незавидном положају. Џаба што сe они дуре, и Курти и други и Мурти, дуре се да им је добро, међутим, они свакодневно напуштају Косово и Метохију и одлазе на запад, Немачка, Аустрија, Швајцарска и тако даље – анализира нам ситуацију Саво, свестан да још много изазова чека овдашњег човека, без обзира на етничку припадност.
Он каже да Албанци одлазе да би радили и зарадили, али на оволику градњу утицај имају и америчке паре које су биле пристигле. Многи овде изражавају сумњу да косовска влада има посебне фондове, које добија или формира од оних који су у иностранству, да би се откупљивале куће и имања од Срба.
‒ Све је напуштено. Они су изграђивали, али је напуштено, они су по иностранству. Кад дођу августа или јануара, када су им одмори, они дођу, то се напуни, то од возила не може да се прође. Те зграде су намењене некоме, али је и њихов народ напустио Косово и Метохију ‒ слушамо ову причу још од једног саговорника, иако смо и сами приметили, док пролазимо косовским и метохијским путевима, да у многим савремено изграђеним становима и кућама, нема назнаке да неко живи у њима.
Очито да цену етничких сукоба плаћа и платиће народ ових простора, а не они који су доприносили њиховом међусобном неразумевању, пре свега сопствене и иностране политичка елите. Што пре то схвате обе стране, веће су шансе за одрживи договор и бољу будућност долазећих генерација. Овако ће свако памтити своје муке и ишчекивати наредни потез оних других, који ће, пак, зависити од многих унутрашњих и страних фактора. Већини младих је доста такве напетости, што показују својим одласком или жељом за напуштање тих простора. Додуше, долазе они сада за празнике и граде зидине, али следеће генерације биће заинтересоване за земљу где су одрасли, боље рећи постаће лојални грађани Западне Европе. Прецизније, осећаће се Немцима, Французима, Енглезима пореклом са Балкана. А у завичај предака ретко ће навраћати.
Многи на Косову и Метохији предвиђају такав след догађаја. А да ли ће баш тако бити и да ли могу људи Косова и Метохије да промене тај ток догађаја, остаје да се види. За сада се не назире да ће неко поставити путоказ у супротном смеру.
Насловна фотографија: Панорама Велике Хоче (извор: Википедија)