Часопис „Караџићˮ за ову годину, односно његов 12. број у новој серији, у издању Центра за културу и уметност Алексинац уз подршку Огранка САНУ у Нишу, понудио је читаоцима више занимљивих написа из разних области које својим садржајима дају одговоре на нека врло занимљива питања.
На синоћ одржаној промоцији у великој сали Дома културе један од уводничара је био и кустус Завичајног музеја у Алексинцу Александар Никезић који је аутор чланка о заоставштини чувеног татарина Ристе Прендића и угледног Алексинчанина. Да Риста својим многобројним наследницима није оставио само поштовано у српским оквирима име и презиме, већ и значајни иметак, потврдило је и истраживање алексиначког кустоса.
‒ У мом раду таксативно је наведено шта је он имао од покретне и непокретне имовине. Преведено у новац то је било негде око 83000 динара, што нам сада не може ништа да значи. Успели смо да нађемо неке цене са пијаце из неких часописа тог времена, 1892. године. Во или коњ се могао купити за стотину динара. Ако кажемо да је коњ или во у то време био право богатство за сваку кућу, а нарочито сеоску, онда се види права вредност Ристине заоставштине – каже Никезић објашњавајући резултате свог истраживања.
Други уводничар је био професор историје Зоран Стевановић који је у сарадњи са млађим колегом Миланом Петровићем објавио у овом броју „Караџићаˮ два рада „Риста Прендић и његови потомци – кратке биографијеˮ и „Основна школа у Нозриниˮ. У овом другом раду нам открива врло занимљиве податке о прослави школске славе „Свети Саваˮ након доласка нове комунистичке власти.
‒ Након Другог светског рата, првих година 1945. и 1946. године „Свети Саваˮ се прослављао онако како се прослављао и до тада. Значи, није било никаквих промена. Славило се уз присуство свештенства, сечење колача и химне Свети Сава и свега осталог и славски ручак како се тада говорило. Од 1947. године више нема таквог начина прослављања Светог Саве, а касније је престало свако обележавање овог нашег светитеља у нашим школама ‒ каже Стевановић позивајући се на аутентичне записнике из основних школа објашњавајући да је то била општа директива добијена од виших инстанци да од те 1947. године нема верског карактера обележавања Светог Саве, а у записима из наредних година се он уопште не помиње.
Актуелна директорка ЦКУ и професорка књижевности Маја Радоман Цветићанин је објавила рад „Из лексике села Катунаˮ, најавивши ускоро излазак из штампе Речника Алексиначког Поморавља аутора др Недељка Богдановића.
‒ Катун се ни по чему не разликује од говора Алексиначког Поморавља. Значи карактеристике су исте, експираторни акценат, изостанак деклинације и постоје само два падежа. Оно што је интересантно што се чува до данашњег дана, иако мислимо да дијелекти више не постоје, јесте управо ово што сам река о резултатима истраживања. И мислим де је значајно да кажемо да се дијелекти утањују, али се не губе без обзира на велики утицај медија и књижевног стандарда који постоји у савременом језику – каже ауторка уз напомену да људи овог краја говоре дијалектом, а књижевни језик уче.
Од осталих садржаја треба издвојити „Прилоге за библиографски речник музичких установа, организација, друштава и музичара у Алексинцу од 1859. до 2000. годинеˮ професора у пензији мр Томислава Братића, као и рад Игора Митића „Четвороразредна основна школа у Грејачу од 1895. до 1945. годинеˮ.
Овај број доноси и написе „Погребне праксе код Скита из црноморских степа током старијег гвозденог добаˮ из пера Петра Милојевића, „Аблативна локализација у делу Тихомира Ђорђевића Наш народни животˮ, ауторке Данијеле Милчић Ђошић и „Народни посланици из окружија Алексиначког и среза Бугар-Моравског окружија Крушевачког на Светоандрејској скупштини 1858-1859. годинеˮ, текст који је приредио Никола Тошић Малешевић. Ту је и приказ неколико књига са тематиком из сокобањског краја који је дао Нинослав Стојановић.