Пољопривреда представља привредну делатност која је неотуђиво везана за климу, па самим тим од ње највише и зависи. Како се клима мења, тако се мењају и њени утицаји на пољопривредну производњу. То је још једна невоља која утиче на рентабилност аграрне производње, са којом се за сада суочавају наши пољопривредници. Ускоро, може се десити да то по свом џепу осете и потрошачи.
Горан Милетић из Катуна је један од малобројних повртара у алексиначком Поморављу, који на нешто већим површинама гаји воће. Успут, као што у нашим селима бива, ни ратарска производња му није страна. Милетић нам каже да ове године мора чешће да залива поврће него раније, и да је приметан утицај климе, када је у питању гајење поврћа. Овај домаћин као пример тих промена наводи то да сада мора да наводњава чак и црни лук, који се дуго производио на нашем подручју и у брдовитим пределима у сувом ратарењу. Такође, сада мора да залива и 70 ари винограда. То је само једна од овогодишњих мука.
− Производња је поскупела 50 посто у односу на прошлу годину. Поскупела је радна снага, гориво, хемија, све што прати повртарство је поскупело. Радна снага, у односу на прошлу годину, тридесетак посто. Сада радник не може да се нађе испод 3 до 4.000 динара, плус три оброка, превоз, и све то поскупљује поризводњу, а производи су тренутно доста јефтини – каже овај произвођач.
Наш саговорних резимира зашто је производња постала неисплатива. Објашњење би било: Скупа је хемија, скуп је дизел, радне снаге нема, доста се људи запослило и нема ко да ради ту пољопривреду. Осим тога, падавине су се проредиле, а температуре су све веће, са дуготрајним тропским периодима. Самим тим, треба појачати заливање. То све кошта, а цене су нестабилне и у појединим тренуцима на граници производних трошкова. То финансијски не може сваки повртар да испрати, и онда се смањују површине, или престаје прозводња.
Ове године, ово домаћинство ће локалном тржишту испоручити поврће кромпир са око хектар и по кромпира, са четири хектара црни лук погачар, са око хектар и 20 паприку и парадајз, са једно 7000 струкова. Како ће бити убудуће, када је у питању храна произведена у алексиначко делу Поморавља, остаје да се види. Међутим, све док се повртари боре за голо преживљавање, тешко је говорити о озбиљним акцијама на ублажавању климатских промена и о евентуалној органској и одрживој производњи у пољопривреди.
Осим заинтересованих произвођача, за тако нешто треба имати и развијено тржиште у економском и едукативном смислу, које ће препознати такве производе и бити спремно да то плати. Југоисток Србије за сада је далеко од тог сценарија, па остају појединачна нанстојања и код произвођача и код потрошача, да створе ланац поверења који би омогућио здраву и квалитетну исхрану, макар једном делу становништва.
