Ретко се срећу, али их још увек има, особе које враћају веру у хуманост, људскост и наду да нећете бити сами када вам је најтеже. Такве три људске „громаде” смо имали прилику да упознамо данас на алексиначкој улици. Две медицинске сестре и један таксиста. Нажалост, био је то сусрет са нашом реалношћу, па смо видели и наше суграђане који су желели да задрже свој конфор и није их се тицало шта се дешава на платоу испред некадашње Баште.
А ту се изненада док је седела и испијала кафу срушила старија госпођа. Поломљена шоља и комадићи стаклене чаше су се нашли испод главе ове особе, која се одједном нашла на бетону у лежећем положају.
И док смо покушавали, уз помоћ власника тог објекта, да подигнемо полуобезнањену госпођу одједном су се створиле две женске особе, жена средњих година која је водила малу девојчицу и девојка пријатног изгледа за коју се испоставило да је незапослена медицинска сестра. Госпођа са дететом је била некадашња наша суграђанка која већ 2о година живи и ради у Норвешкој као медицински радник. Госпођи је пружена каква таква помоћ и кренуло се са позивом Хитне помоћи, која је по слободној процени удаљена мање од 200 метара. Из ове установе саопштавају да немају екипу и возило и да жену треба довести у Дом здравља. И онда још једно разочарање. Један број таксиста је ужурбано узимао путнике и напуштао место, други није желео да се упушта у ову „авантуру” правдајући се да није безбедно превозити овакву особу и шта ће бити ако због померања она премине у колима и слично.
Ове две храбре жене не одустају и помажу нам да нађемо таксисту. Наилазе кола „Маја маки такси” чији возач пристаје да транспортује повређену жену и то само за 200 динара. Млађа медицинска сетра, иако је незапослена, као и старија колегиница нуде да плате такси. Наравно да им то не дозвољавамо.
Са особом којој се слошило одлази млађа медицинска сестра остављајући своје обавезе и даје нама и својој генерацији лекцију из људскости и хуманости. Остајемо са њеном старијом колегиницом по професији и сазнајемо да је њено име Оливера Лима, да је некада радила у нашој болници на интерном, а да већ двадест година живи у Норвешкој и удата је за Норвежанина. У Ослу ради на кардиохирургији, као медицинска сестра.
‒ Ми као здравствени радници, под број један, имамо моралну и професионалну обавезу, било ко да падне, шта год да се деси, да помогнемо свакоме без обзира на националност, расу, шта год да је, алкохоличар, наркоман. Таксисти исто треба да имају моралну обавезу, сваки грађанин мора да има моралну обавезу суграђанину да помогне у невољи. Мислим, ово стварно нема смисла. Таксисти неће да возе човека, можда припадне у кола, да умре. Па шта и ако умре, мислим даш човеку шансу кад му помогнеш, овако осудиш га да умре ако му не помогнеш – каже нам Оливера док погледом пратимо такси са повређеном женом и младом суграђанком која жели да помогне одлази улицом.
Заједнички констатујемо да има добрих, супер грађана, али има и оних других.
‒ Стварно, људи су хумани, људи су добри, али има и неких који нажалост нису, гледају своја посла, гледају да избегну, гледају своје време једноставно. Срећом ево има вас, има нас, има овај добар таксиста, био човек. Ево сад ћемо да спасимо жену ‒ закључује наша саговорница и креће својим послом.
Нажалост, име незапослене младе медицинске сестре нисмо сазнали, али бисмо жарко желели да њену оданост професији неко цеини и пружи јој шансу да се бави професијом коју воли. Она је то данас доказала. Свака част и таксисти Благоју, војном пензионеру из Кормана.
И овог пута се показало да је веома лоша пракса да се здравствена служба опредељује по броју становника, а не по пространству општине. Зато, без обзира колко је тешко и утопистички, руководства Здравственог центра и локалне самоуправе морају да истрајавају на захтеве да хитна помоћ и дежурне слубе добију веће капацитете и буду опремљеније и ефикасније.