Пригодним комеморативним скупом чији је домаћин била Општина Ражањ, јуче је обележена 79. годишњица Буковичке битке, која се десила 24. јула 1944. године на Буковичкој пољани. Буковик је тих дана био поприште окршаја припадника партизанских и четничких снага.
Цвеће на тамошњем спомен обележју положиле су делегације домаћина Ражња, али и борачких организација из Алексинца, Сокобање, Књажевца и Бољевца. Били су ту и представници републичког одбора СУБНОР-а Србије.
Све ове делегације су положиле венце цвећа на спомен пирамиду погинулим борцима у току ове битке, а истовремено је минутом ћутања и одата пошта како настрадалима, тако и учесницима Народноослободилачког покрета, који су у међувремену преминули.
Према званичним изворима и тумачењу историчара леве оријентације, битка је вођена на Буковичкој пољани између јединица Народноослободилачке војске, са једне стране партизанске 7. и 14. бригаде 23. дивизије и једног великог корпуса од 6.000 четничких снага, са друге. Наводно партизана је било 800 бораца укупно у обе бригаде, и они су бројнијем непријатељу нанели вишеструко веће губитке.
Четрнаеста српска ударна бригада формирана је наредбом Главног штаба НОВ и ПО за Србију 14. јуна 1944. у селу Рибару. Од формирања па до краја рата, ова бригада борила се, заједно са Седмом и Деветом, у саставу 23. српске дивизије.
Историчари са деснице сматрају да је ова битка без победника. Слажу се да су партизани били бројчано слабији, али боље наоружани. Помињу и помоћ бугарских партизана и њиховог авиона, као и Италијане и минобацаче. Такође инсистирају да је овде уместо термина четници пригоднија употреба припадници Југословенске војске у отаџбини.
Оно што је сигурно да је ово још једна битка у којој је слободарски српски народ животима платио своје слободољубљиве идеје у вртлогу једног светског сукоба где су углавном велики опет поткусуривали се са народима и државама ради својих интереса.
Српско друштво ваљда је сада зрелије да себи више никада не дозволи да своје друштвене, политичке и економске супротности решава насилним, оружаним путем. Јер је то скупо и са деценијским и генерацијским последицама.
Можда је и недељна слика охрабрујућа када су посетиоци били хумани и положили по неки цвет и за страдале који су идеолошки били другачији. У смислу да смо поуке из Буковичке битке научили.
Наравно, не сме се заборавити допринос антифашистичкој борби ових покрета, али колебљивост појединих њихових делова који су ради елиминисања идеолошких противника успостављали и сарадњу са окупаторима, али и будућих владаоца света.