Недељко Билкић је својим недавним наступом на Сабору народног ставаралаштва „Дани Саве Јеремића” у Ражњу потврдио и у 84. години живота своју певачку класу. У разговору за наш медиј он наглашава да, и у овим годинама, има моћан глас који највероватније, осим генетских предиспозиција, дугује мирном животу. Томе је допринела, како каже, и супруга Душица која је из ових крајева, односно из Глоговице код Алексинца.
Билкић поносито наглашава да је његова супруга добра домаћица и да брине о њему, односно да узајамно једно друго пазе, додаје да је пре бринула о њиховој деци, а сада то раде снаје.
− Ја сам пјевач који није пјево по вашарима, по свадбама, тако да сам сачуво глас, а вала и Бог је погледао ме, и генетика једна босанска, што се каже да ми у Босни сви добро пјевамо. Кажем, живећи тако мирним животом, и не одлазећи да се напијеш, него ми баш живимо онако натенане. Од почетка нашега брака па све до сада, она води рачуна о домаћинству и о свему томе и стално смо водили рачуна да имамо, да никад немамо, и тако да мирно живимо. Већ годинама ја помало пјевам. Ја не пјевам дуго и не треба ми. Ми смо зарадили за живота доста, тако да имамо да живимо лијепо, скромно. Немамо као тајкуни неки да се размећемо, али за један солидан живот имамо – открива наш саговорник рецепт своје крепкости и доброг изгледа и кондиције.
На питање о његовим утисцима о Алексинцу и Алексинчанима, Билкић каже да је знао Душичине родитеље, и деду и бабу, и да се одлично уклопио са њима. Истиче да су Алексинчани и људи из овог краја вредни, радни и људи који живе од свога рада и који чувају своје, а неће туђе.
‒ То су све домаћини људи. Нико није да нема, увијек су имали, и дан-данас. Да вам кажем, ја сам човјек који зна са народом, 60 година пјевам професионално и онда сам упознао све народе овога свијета, тако да ми је лако препознати људе, и који су добри и који су лоши. Са добрима разговарам, са лошима се правим да их не видим и тако… ‒ објашњава овај певач.
Билкић је наступао више пута у Алексинцу, док је био Дом армије. Иако му је било пријатно, ипак каже да нису то људи који баш хоће да потроше паре на песму и певаче, више људи гледају на свој живот.
Са нашим саговорником заметнули смо и тему о иностранству и нашем менталитету и шта ми имамо што други немају.
‒ И док смо овде живели, увек смо желели неко иностранство, да видимо шта други имају, а нисмо уоште знали шта ми имамо. Ми имамо такве љепоте да их нема други никако. Што се мене тиче, божји путеви су непредвидиви. Вјерујте, да ја сам не знам зашто сам уопште отишо тамо, и одвео дјецу, али сам отишо. Е сад, што кажу, хвала Богу, дјеца су нам завршила факултете, раде тамо, имамо петоро унучади, два сина, двије снаје, и онда они раде тамо, лијепо живе. Ми смо сада више у Србији због тога што су порасла унучад. Сад смо окренути жена и ја сами себи. Ал нормално, има сад тај интернет, гугл, ми се гледамо сваки дан, разговарамо. Наши синови су већ педесет година ‒ сумира своја искуства доајен народне музике.
Билкић истиче да му наш народ увек недостаје, али напомиње да ми Срби имамо некакав проблем сами са собом и то још од Немањића. Каже да је и Сава мирио своју браћу.
‒ Такви смо ми и то је то. Једном сам причао. Тамо у Аустралији, па људи очас заметну кавгу, свађу, и ја кажем свештенику: „Како Ви живите са овим народом?” А он каже: „Билкићу, то су моји људи и ја немам друге.” Све ми је рекао. Исто тако као и ваша дјеца. Без обзира што им неко нађе неки приговор, али Ви кажете: „Еј, то су моја дјеца. Ја могу њима нешто да кажем, ти не можеш.” ‒ препричава нам своја искуства саговорник уз опаску да знамо да се сложимо само када нам је тешко цитирајући великог песника Матију Бећковића: „Кад ће Црногорци да буду Срби? Кад дођу Турци!”
На питање о песми његовог живота, Билкић каже да је није он изабрао, већ народ и то је „Крчма у планини”, која је настала истински. На једној планини Комар, где је једна Мара служилаи и где је Мирослав Чонкић, покојни, њу гледао и написао текст и онда дао Билкићу да напиши мелодију. Радојка Живковић је написала аранжман.
Тада се није писало за бизнис, већ за душу, са овом констатацијом се сложио и наш саговорник.
− Људи данас размишљају: хоће ли да крене, хоће ли народ да је прихвати… Све се промјенило. Омладина ће, можда кад пређе у 30 година, да се врати на ове наше старе пјесме, а сада они пјевају, што је најтужније, што пјевају туђе пјесме. Или је то Иран, или је то Турска. Те пјесме, то су за Турке, за Иранце, за Арапе, нису за Србе. Дај нешто брже, брже. Ја мислим да ће ипак побједити љубав, да ће побједити душа и осећајност ‒ завршава певач нашу причу о музици као бизнису.
Билкић је на крају желео да од срца поздрави све Алексинчне, читаоце нашег сајта и слушаоце Радио Алексинца.