Након успешног гостовања Бранкице Дамјановић у Алексинцу и промоције њеног ствралаштва у разговору са овом ауторком сазнајемо да јој је омиљена реч поверење и да она њој у животу много тога покрива. Упркос свему, ова књижевница сматра да је потребно да имамо поверење, да је у овом животу ипак све за неко наше добро.
‒ Биће ту бола, биће толико тога што нам се неће допасти, али кад неко време прође, буде то пре или касније, кад се човек негде помири са собом онда схвати да је све имало некога смисла. Зато ја од кад сам се предала животу, Богу, назовимо то како хоћемо, заиста сам осетила оно што мислим да је највеће животно постигнуће, а то је тај унутрашњи мир. И све чешће ми се то догађа. Раније су то били флешеви, а сад да просто осетим преплави ме мир и кажем: „Па то је то”. Ми сви тежимо срећи, а срећа је као оно клатно кад оде у једну страну, па оде у другу, па смо у депресији, па смо анксиозни, али тај мир то се не мери ни са чим. Е сад, ја нисам квалификована да кажем како се до њега долази, ја сам испричала како сам и ја кроз њега дошла. Дакле, заиста кроз једну својеврсну голготу, али ипак кроз неко прихватање и оно што рекох поверење, да је све имало неког смисла – каже Бранкица појашњавајући зашто је за њу важна реч поверење.
Наша саговорница потенцира да није хтела да се љути на живот, на друге људе, да хули, јер је схватила да јој то може само учинити да буде испуњена горчином, да буде заједљива, а она није желела себе такву.
‒ Ја сам хтела мир и онда полако кроз праштање и кроз веру и рад, наравно. То је јако важно. Проблем је увек у нама и што сам негде недавно прочитала „не постоје други увек се сусрећемо само са собом”, дакле физички не постоје, али ако ми видимо непријатеље и понашамо се према другом човеку непријатељски, како ће се он понашати. Тако да, све се ипак ту решава у нама, онда све буде боље ‒ поручује Бранкица Дамјановић, књижевница која је позната у региону.