У разговору са уваженим професором историје др Радивојем Радићем, отварамо теме које превазилазе обичан преглед прошлости, бавимо се питањем цивилизацијских токова, глобалних промена и положаја Србије у савременом свету. Полазећи од мишљења да је први миленијум припадао Византији, други Западу, а трећи све више Кини, професор нас подсећа на то да историја није само збир датума, већ и кључ за разумевање садашњости и потенцијал за обликовање будућности. У временима великих светских тензија и унутрашњих криза, он позива на враћање темељима; историји, идентитету, језику и писму, као упориштима народа који жели да опстане и разуме своје место у свету.
Професоре, казали сте да је први миленијум после Христа припао Византији, други западној цивилизацији, трећи Кини. Ако историју схватимо као учитељицу живота, као наговештај неких догађања у будућности, шта то значи, шта можемо да очекујемо?
‒ Ако нас историја нечему учи, а ако нешто знамо да разлучимо и учи нас, ово што сте рекли сматрају многи научници, зна се: за први миленијум Византија, други миленијум припада латинском свету, западној Европи, чији је огранак Америка и једна и друга, а тек смо на почетку трећег миленијума. Како сад ствари стоје, та древна држава, Кина, која постоји три хиљаде година, која је доживела невиђен успон у последњих педесет година, изгледа да граби крупним корацима и тим огромним људством, напретком. За сада личи да ће то бити она. Не знамо, хиљаду година је велики период, ако не буде неке велике катастрофе, тако се сматра да ће припасти Кини.
Шта ми Срби, као мали народ, да радимо?
‒ Тешко питање. Знате, доста су нам и неправде учињене последњих деценија, и некако сви смо и огорчени, међународно право се слабо поштује. Не знам. Уопште, лоша је ситуација у свету, врло напета. После Другог светског рата гора никад није била. А наше је да ту некако мало варирамо, и код једних и код других да покушавамо, мада је тешко, врло је тешко снаћи се.
Када погледамо тај византијски период и средњовековну српску државу, имамо доста бракова, малтене да ниједна династија није чиста. Шта је препрека, могли су да се удају, да се жене, а ми данас у 21. веку још увек не можемо да сарађујемо на Балкану као народи који су упућени једни на друге.
‒ Можда од 19. века, у 20. су већ мржње продубљене и онда народи на Балкану су мали, не у пежоративном значењу него по броју становника, по територији, а то је простор који је важан за Европу, за Азију, и онда су често били изложени разним утицајима и наслеђене су неке разне размирице, политичке, религијске, продубљене некаквим великим жртвама током ратова. Тако да данас неки кругови политички, свесно то раде, не само код нас, него и у Европи, да подгуркују народе на Балкану једне против других.
Страни интереси су препрека наше боље сарадње?
‒ Па тако, да, да… А некад мислим и неки центри моћи у тим државама воле да потпирују те трзавице из разних политичких разлога.
Имате ли нешто што бисте поручили, а да Вас нисам питао?
‒ Ја сам вечерас држао предавање пред људима који су то пратили. То ми је жеља да наши Срби знају што више о својој прошлости која је део његовог идентитета. Треба на томе истрајавати, бринути о језику, писму, идентитету, историји… Чини ми се некада да је то застало. Знате шта, утисак ми је да је и у свету историја постала мање важна него пре неколико деценија. А поготово последњих година када се многи ноторни догађаји редефинишу, изврће се историјска истина. Историја служи као неки политички полигон, где страда историјска истина. То је мени као историчару најжалије.
Неки кажу: „Ако историју не можете да примените, да разумете уз помоћ ње садашњост, она ничему не служи”.
‒ Јесте. Она може, ако се прати, могу да се извуку неке поуке, мада се историја не понавља. Неке околности се понове, али увек има неких различитих елемената, тако да није лако предвидети шта ће се десити. Помаже нам да разумемо. То би исто било, да немамо историју, да се човек пробуди ујутру, а не зна ни како се зове, не зна ни ко му је родитељ, ништа, то је ако се не зна историја. Треба да се зна историја, али некако, кажем, за мене, као историчара, сметају ми, жао ми је што се тако историја прекраја, историјске истине заобилазе у неким круговима из баналних политичких разлога.