Данашњи догађај у селу Корману нас је подсетио где нам је железница и колико је неопходна њена реконструкција, технички, али и организацијски. Неки минут пре десет сати стигли смо на главни пружни прелаз који води у други део овог моравског села, у тренутку када се спуштала рампа. Лагано је прошла копозиција од 35 великих транспортних вагона и када је воз отишао својим путем, браници су и даље непомично стајали. Након одређеног чекања почиње убрзани прелаз између спуштених рампи.
У повратку, негде петанаестак минута пре 12 сати, опет затворен прелаз. Стрпљиво чекамо. Наилази један бициклиста и упозорава нас да беспотребно чекамо, јер је рампа скоро два сата у истом положеном положају. Бива љубазан, стаје на двоколосекни прелаз и даје нам сигнал када је безбедно да пројуримо. Иза нас то исто чине наилазућа још пар возила. Стајемо на Железничку станицу да питамо шта је проблем, али одустајемо када нам један господин каже да се распитао и да ће се рампа подићи око 12 часова, јер наводно екипе иду једним колосеком, раде и отклањају кварове.
Није ни битно шта је тачно. Сигурно да су машиновође упозорене и да воде рачуна када наилазе на прелаз, али је необично, да нико од радника Железнице не буде на прелазу и упозорава људе да оду на друге удаљене прелазе, или пак да делимично регулише собраћај. Овако, свако је препуштен својим умећима и ако хоћеш да будеш безбедан чекај на овим високим температурама и по неколико сати. Да пређеш пругу, као да си туриста и прелазиш границу. Само што не идеш на море, већ можеш на Мораву. И по оба питања, правац кретања и крајњи циљ, сигурнији су они који чекају на граници од ових који су у искушењу када „пројурити” преко пруге.
