Препуна сала Дома културе у Алексинцу на синоћном отварању 11. Фестивала првоизведених представа ПИП, када је игран комад „Било једном на Бријунима” по тексту и у режији Кокана Младеновића, уз глумачку екипу Бранислав Трифуновић, Сања Маринковић, Милан Марић и Тихана Лазовић, показала је да публика изузетно позитивно реагује када у стварању комада учествују доказани ствараоци.
Кокан Младеновић и његова остварења, нарочито у области режије, већ дуже време, позоришној публици увек доносе новине и на неки начин је провоцирају темама које он кроз позоришну сцену отвара. Овог пута Младеновић се појављује и као аутор текста који се бави сусретом, седамдесетих година прошлог века на полуострву Бриони, брачних парова са једне стране Тита и Јованке Броз, а са друге Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор. Повод је био снимање филма Сутјеска и Ричардова улога Тита у њему.
Предузимљиви и углавном оригинални Кокан препознаје Титов таленат ка глуми и уопште глуму као саставни део наших живота и све изнете дилеме у јавности о пореклу и улози брачног пара Броз у нашем друштву смешта у једну занимљиву причу, која у појединим моментима добија ироничан тон који прелази у суптилан хумор на одушевљење присутне публике. Све то прати занимљива режијска поставка која доприноси лаганом гледању представе са озбиљном тематиком. И на крају комада када се шаљу најјаче поруке и најављује сплет догађаја које је један део присутне публике и сам проживео, Кокан се враћа свом омиљеном режијском рукопису водећи глумце до њиховог максимума да уз музику шаљу јасне поруке и динамично доведу комад до краја приморавши публику да остане без даха и громогласно награди такав труд и умеће.
Четворочлана глумачка екипа је била на висини задатка и није имитирала ове брачне парове, већ је њихово историјско постојање у једном времену послужило актерима на позорници да плету своју аутентичну причу о многим темама које су некада, а поједине и сада актуелне. Када смо код глумачке екипе стиче се утисак да је она носилац представе, што је реткост када је у питању Младеновић, јер обично је режија та које вуче конце и доминира.
Све у свему занимљиво остварење које треба погледати и које доноси позоришној публици једно пријатно вече после ког она са бољим расположењем напушта салу. Са становишта просечног гледаоца ипак се има утисак да овај комад није у врху Младеновићевих остварења. Представа која је отворила овогодишњи ПИП је рађена у продукцији београдског „Битеф театра”.