Говорећи на „Протиној беседи”, манифестацији која се у Алексинцу одржава у част некадашњег нашег суграђанина упокојеног Стевана Димитријевића, професор др Драгиша Бојовић са Филозофског факултета у Нишу је, у жељи да покаже сву величину овог Алексинчана, испричао и судбину још једног интелектуалца – Григорија Божовића, чије се име често помиње када се говори о Косову и Метохији. И један и други су завршили духовне школе у Русији. Прота Стеван Димитријевић је негде 1898. године завршио Кијевску духовну академију, а Григорије Божовиућ 1905. Московску духовну академију. Везивала их је и Призренска богословија. Прота је био у два наврата ректор Богословије у Призрену, односно Богословске учитељске школе, први пут 1899. односно од 1911. до 1920. Везивао их је и Свети Сава.
Григорије Божовић је на Московској духовној академији одбранио кандидатску дисертацију „Сава Немањић, први архиепископ и просветитељ српски”. Та дисертација је дуго била у рукопису и тек је недавно објављена. Негде 1926. прота Стеван Димитријевић објавио је такође књигу о Светом Сави у епском предању, о оном што је Свети Сава у фолклористици.
Путеви проте Стеве и Григорија Божовића се такође укрштају. На неки начин, као ректор Призренске богословије од 1911. године, он се ставио у службу заштите професора те Богословије Григорија Божовића, јер је једно време 1910. године Божовић био заступник претходног ректора. У Богословији је дошло до побуне ђака из Босне и Херцеговине, нашта је Божовић реаговао врло оштро и онда је био укорен и финансијски кажњен.
− Прота Стеван Димитријевић је учинио све, на један невероватан дипломатски начин, да Григорије Божовић не буде кажњен и да остане професор у Призрену, јер је Божовић хтео да дȃ оставку на место професора у Богословији. И том приликом, прота Стеван Димитријевић, ректор Призренске богословије, даје један невероватно пластичан портрет Григорија Божовића, говорећи о њему овако: „Свуда је искрено служио и радио у духу државне идеје Србије, дангубећи често од правих својих послова, те је у томе пропустио у своје време положивши професорски испит и сада се пати као мало ко, оптерећен породицом, а са малом платом он грца у немаштини и ако му се не помогне, доћи ће у безилазан положај. Штета би била оставити га да у беди убија таленат и енергију своју која би се и даље корисно могла утрошити на послове опште службе.” – навео је поред осталог овај универзитетски професор.
Колико год се прота трудио да заштити Божовића, ипак је морао да га отпусти из службе као професора Призренске богословије. Било је то 1913. године, када је Божовић жестоко реаговао на један тадашњи текст министра просвете, и на краљеву акламацију поводом ослобођења Косова, зато што ни једном речју није поменут допринос косовских Срба ослобођењу Косова и Метохије. Реаговало је Министарство тада и тражило од проте Стевана Димитријевића да отпусти Григорија Божовића.
− Без обзира на то, после је Божовић направио, могао бих рећи, добру каријеру као посланик у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославије, па као репортер „Политике”, али је непрестано постојао тај менторски однос проте Стевана Димитријевића према њему.
Прота Стеван Димитријевић ће често бити у позицији да се бори да Божовић има нека примања која су му била неопходна да би прехранио своју породицу у Призрену.
− И ово је веома важно. Прота Стеван Димитријевић је негде на почетку 1945. после стрељања Божовића као народног непријатеља, тако су то квалификовали комунисти, одржао помен Григорију Божовићу у просторијама Друштва „Свети Сава“. Неко га је пријавио комунистичким властима и он је морао да иде на суд, али је, насрећу, платио само новчану казну. Дакле, једини помен Божовићу, који је тада стрељан, одржао је некадашњи ректор прота Стеван Димитријевић – наглаша др Бојовић.
Божовића за овај град, за Алексинац, везује још нешто. Он је био у нашем граду 1908. године кум на венчању чувеном војводи Кости Миловановићу Пећанцу, који се оженио Алексинчанком Софијом Милосављевић.
− Постоје, наравно,сведочанства о томе. И у многим путописима Божовић је често помињао свог кума Косту Пећанца, истицао његове заслуге и оставио, то је за историчаре веома важно, врло занимљиво сведочанство о Пећанчевом стрицу из Дечана, који се поарнаутио по надимку Мухамед из Дечана, коме је синовац Коста опростио живот када је ослобађао Дечане 1912/13. године – то је још једна занимљивост коју смо могли да чујемо од овог професора на „Протиној беседи“.
Ко је тај Григорије Божовић кога сам често помињао у овом контексту, могли су читаоци нашег сајта да сазнају у јучерашњем медијском садржају, а из његовог богатог и трагичног живота издвајамо још једно запажање професора др Бојовића, уводничара на скупу у Алексинцу.
− Занимљиво је и то да је и стрељан између 1. и 2. јануара 1945. године, значи, уочи Св. Игњатија Богоносца. Зашто је стрељан – не треба посебно ни образлагати. Био је припадник Националног четничког покрета у Пљевљима, односно Одбора, а занимљиво је да су тај Одбор у Пљевљима равноправно чинили и Срби и Муслимани. Задатак тог Одбора је био да спречи међусобно убијање Срба и Муслимана. Међутим, шта није могао да спречи? Међусобно убијање Срба и Срба!
Григорије је био сведок томе како су многи свештеници уместо крста ставили петокраку на своје капе. Међу њима и Евстахије Караматијевић, отац чувеног сликара Ива Караматијевића.
− Григорије је био сведок како су бивше комите, идући за својим синовима комунистима, оставили оне идеале из Првог светског рата. Међу њима и Сретен Вукосављевић, велики пријатељ Григорија Божовића. Божовић у Пљевљима износи још једно сведочанство о томе ко је најзаслужнији што је свирепо убијен архимандрит Серафим Џарић. Најзаслужнији је био извесни Маловић, који ће касније 1945. бити истражни на суђењу Драже Михајловића, а иначе син Маловића, великог ктитора манастира – ређа овај професор податке који говоре о нашој трагичној подели и у том периоду.
Он констатује да се из ових неколико реченица види један невероватан парадокс: на једној страни су били они који су држали до православне вере, до националних осећања између два рата, а на другој страни имамо невероватну појаву да су синови оних који су били монархисти, па и клирици, масовно одлазили у комунисте.
Стиче се утисак да причу о нашем менталитету и нашим искушењима можемо да сместимо у било које раздобље наше историје. Да ли смо нешто научили из искустава у прошлости, тешко. Али пошто је вече било посвећено нашем проти Стевану Димитријевићу, који је задужио генерације Алексинчана, треба рећи да се његова људска величина, брига за народ и државу, као и интелектуална громада види и кроз причу и судбини других великана.
Проти се град и одужио и није. Постоји манифестација, мурал, улица, његова задужбина, али је горак укус да на „Протиној беседи” скоро није био ни један свештеник, мали број просветних радника, иако је он део свог имања поклонио једној алексиначкој школи, а о политичарима из било које групације сувишно је говорити. Сви наведени вероватно ових дана имају преча посла од давање почасти Проти.