Поштоваоци и заљубљеници историје су имали прилику да синоћ у алексиначком Дому омладине присуствују занимљивој промоцији књиге „Устаничка Србија – народ и земља” на којој су говорила три врсна историчара млађе генерације, па је око 70 минута непосредног приповедања о нашој прошлости и нашим прецима прошло са пуно пажње присутне публике. Инспиративно о књизи и са јасним објашњењима друштвених, политичких, војних и, пре свега, демографских прилика времена које је обрађивао аутор др Урош С. Шешум су говориле његове колеге др Данко Леовац и др Жарко Илић.
Ништа мање успешан није био ни др Шешум, који је непосредно кроз судбине појединих породица говорио о страдању становништва тадашње Србије, од скуоба Турске империје и Аустроугарске па до стицања одређене самосталности Србије под вођством Милоша Обреновића. Било је ту бежања, збегова, одвођење у ропство, као и значајне улоге српских поданика у османлијској администрацији до њиховог прогона. Све је зависило од тога да ли је Србија била устаничка или земља обичне раје. Оно што су сва три научника нагласила на свој начин и што је битно за нашу националну свест је то да је српску државу обновио народ, а не у обрнутом случају попут неких западних земаља где је држава створила нацију попут Француске.
Шешумово истраживање се односило и на наше крајеве који су имали важну улогу у устаничкој Србији, посебно утврђење Делиград.
‒ Делиград је вероватно највећи фортификациони подухват Устаничке Србије. Делиград је 1806. омогућио устаничкој Србији стабилизацију јужне границе, смањење броја војника, који би морао да се концентрише од јужних турских напада. Држање Делиграда омогућило је да се ослободилачки покрет шири у другим правцима, тиме што је на Делиграду, као таквом стратешком месту, морало да стоји мање војске, што значи да је у другим правцима могло да буде више српске војске. И заправо, јужна граница, то јест тврђава делиградска, на Делиграду и Топољаку, је одређивала судбину Устаничке Србије. Када је 1809. после катастрофе на Каменици, или Чегарске битке, како се памти, Делиград накракто пао али се обновио и ово држање Делиграда, 1813. неколико дана дуже је омогућило опстанак српском народу, са десне стране Мораве – објаснио је значај Делиграда овај научник.
Др Шешум је истакао у разговору за наш медиј да је Делиград сачувао становништво од страдања.
‒ Та несвест и немирење браниоца Делиграда са тим да је Србија нестала је омогућило, да кажемо, очување демографске базе српског становништва, дугорочно и избијање Другог српског устанка – појаснио је овај историчар.
Становништво ове околине, нарочито плодних крајева, по мишљењу др Шешума, је делило судбину свог становништва које је живело близу путева, морало је да се склања, међутим, становништво овог дела није, углавном, бежало преко Саве и Дунава јер је било далеко и тешко да би преживели то бекство.
‒ Углавном су се крили по збеговима, и манастири су били једно од главних упоришта. Вероватно манастир Свети Роман који је горео 1809, али 1813. није, тако да о њему нема забележено ничег о томе, али је вероватно, уз околне шуме, послужио као збег, јер овог становништва Алексинца и бугар-моравског краја нема забележено у збеговима у Срему или га има у веома малом броју – закључио је наш саговорник.
Сигурно да у један медијски извештај не могу да стану све занимљиве чињенице које су се синоћ чуле, у једном рекли бисмо непосредном и директном читању историје непосредним приповедањем одличних презентера попут глумаца у позоришту. Та непосредна и жива реч, се не може заменити никаквим видео и аудио записима, па су на великом губитку они којима је историја позив или хоби, а који нису присуствовали овом догађају.
Организатор ове промоције је Центар за културу и уметност Алексинац.