Професорка историје др Сузана Рајић са Филозофског факултета у Београду је синоћ на промоцији прве књиге монографије „Кнез Милан Обреновић (1854-1881) од бератлије до суверена“ , у алексиначком Дому омладине, говорећи инспиративну причу о животу овог владара одржала неки вид часа из локалне историографије, али и изложила анализу политике, тада, малене Кнежевине Србије која је била далекосежна и са крајњим циљем државног опстанка, међународног признавања и ширења на неослобођене територије.
Излагање др Рајић је одушевило присутне, али нажалост међу њима није било већег броја професора историје и јавних радника који би могли по нешто и да науче из рада и живота кнеза Милана који је малолетан дошао на престо, са нешто више од 20 година био на челу српске војске и за време своје кратке владавине успео толико државничких успеха да оствари што је забележено и оставило трага у страним архивима. Његови савременици у Србији су његову владавину оцењивали кроз политичке односе у Србији, а вредни документи из породичне архиве Обреновића су нестали, сумња се да су уништени од оних који су као политички победници писали историју тог времена.
Овај Обреновић, као и његови преци, добро су познавали подручје Алексинца и овде су боравили. Милан Обреновић је своја прва ратна искуства као врховни командант војске у ратовима за ослобођење и независност стекао управо овде.
‒ Обично се прескакао тај његов боравак, искуства која је доживео овде у Врховном штабу, сусрете са својим сарадницима, командантима, одлуке и саветовања која је на Делиграду имао, кључне одлуке које је доносио. Ја верујем да је управо због тога што су и савременици, историографија нерадо писали о поразу и сходно томе да је потискивано све што се тиче неуспеха у првом Српско-турском рату 1876. заправо и ишчезло из наше свести из историјске науке – каже ова професорка.
Др Рајић истиче да су та искуства из 1876. незаобилазна у проучавању догађаја који су следили у успешним годинама ратним 1876. и 1878. када је опет овај простор постао круцијалан где је Милан, кнез и врховни командант, са својим сарадницима у штабу и руским пуковником Бобриковим сваког јутра заседао, доносио кључне одлуке, примао вести са ратишта (у кући породице Прендић у Алексинцу, прим. аутора) и излазио у прве борбене редове да охрабри своју војску.
‒ Видимо његово присуство ту као једну од важних полуга, успеха огромних ратних, без обзира на временске прилике, велику зиму, мраз, и друге недаће које су је пратиле на победоносном путу, а тај победоносни пут је за крајњи исход имао територијално проширење Србије и стицање државне независности ‒ појашњава наша саговорница.
Врло је значајно да је након ових ратова и након територијалног проширења Србије сва пажња науке отишла на Ниш, због ослобођења Ниша и због даљег убрзаног развоја тог града. Др Рајић нас подсећа да је Алексинац и тада био на мапи Милана Обреновића и да је његово победоносно путовање 1879. године, између осталог, опет обухватило Алексинац и он је у њему држао неке од најзначајнијих својих говора. Она скреће пажњу и на значај алексиначке породице Прендић и њен однос према Обреновићима, нарочито Милану. Породица је од кнеза имала поштовање за уложено, за лојалност, оданост отаџбини, српској застави и српском владару.
У историографији и јавности искреирана је сасвим друга слика. Професорка верује да је то због догађаја осамдесетих година скопчаних Тимочком буном, са њеним последицама и са дневно политичким догађајима.
‒ Ако вратимо причу у контекст ослобођења националног, ми ћемо онда овде видети изузетну везу између Милана Обреновића и Алексинца и читавог овог краја и то искуство и та сећања која одавде има Милан, који је тада имао 22-23 године, јер био је изузетно млад, су остали заправо путоказ његов који му је говорио којим правцима треба даље развијати војску Србије која ће једина моћи да одговори крупним националим задацима модерне српске државе ‒ изричита је ова научница.
На синоћној промоцији је био и рецензент Данко Леовац који је претежно говорио о Милановој проницљивости и схватању односа са суседним силама у контексту настојања Кнежевине Србије за међународно признање и проширење територија.
Шта је берат ?
Берат је турски назив за исправу, односно указ којим се неко поставља на службу у државној управи или војсци. Берати су у Османском царству издавани у име султана, а процедура за њихово издавање била је у надлежности великог везира. При доласку новог султана на власт, сви берати су морали бити обновљени. Прављени су у тачно одређеном формату, украшени са султановом тугром (стилизовани потпис). Посебни берати издавани су и вишим верским старешинама, приликом државне потврде њиховог ступања на одговарајуће дужности. Управо по том основу, сваки православни јерарх у Османском царству, такође, је морао имати султанов берат.