Природа памти и враћа: Поштујмо је и не прљајмо је

Пластика је у наше животе ушла као неизоставни део наше свакодневнице. Производња пластике у последњих седам деценија се увећала према неким подацима и преко 200 пута, а њена производња се мери у милионима тона, приближава се на око 400 милиона на годишњем нивоу. Очито да њу из употребе не можемо да одстранимо, али би требало макар да покушамо да је рационалније користимо, и што је такође важно безбедно одлажемо чувајући, колико се може, животну средину. Тако би требало да буде, али у пракси је сасвим другачија прича.

У Републици Србији је у периоду 2017-2019. године произведено 897 хиљада тона пластичног отпада, од чега 831 хиљада тона комуналног пластичног отпада. Није успостављено системски организовано одвојено сакупљање отпада, јер је одвојено сакупљено и рециклирано, тада, два одсто комуналног пластичног отпада, око 14 хиљада тона. Не остварују се привредне користи које би донео циркуларни приступ, јер се пластика губи након што постане отпад, а истовремено наноси велике штете животној средини. Последњих година се споро, али ипак мења тај однос.

У општини Алексинац се комунални отпад организовано сакупља на целој територији ове локалне заједница, што је позитивна ствар. И на овој територији почиње полако да се успоставља селективно прикупљање пластике као посебног отпада за даљу рециклажу. Али, за сада је тај проценат обухваћеног пластичног отпада незадовољавајући па би тај процес требало убрзати. То је то што се тиче јавних предузећа  и њихове одговорности.

Али шта је са нашом одговорношћу. Колико смо спремни да одвајамо отпад и да га одлажемо селективно. Чини нам се да је велики број нас ипак спремнији да пластику заједно са осталим отпадом убацимо у први контејнер, или што је још горе и штетније да је спалимо. Какав је наш однос према овом проблему, можда се најбоље види када прођемо нашим путевима. Нарочито после обављеног кошења банкина од стране трактора и радника Јавног предузећа за путеве и стамбено комуналну делатност општине Алексинац.

Тужна и прљава слика. Пластичне флаше и флашице, као и конзерве од разних пића, кесе од грицкалица и осталих занимација, пластичне кесе. Све се то може наћи и још понешто на списку наше бахатости и неодговорности. Тешко нам је да те отпатке ставимо у ауто и застанемо код првог контејнера, а има их у сваком насељу, и убацимо тај отпад. Овако отвори прозор и баци. Ништа боље се не понашају ни пешаци, а и други учесници у саобраћају. И онда је најлакше за све окривити другог, било да су то комуналци или неко други. Још ако за то морате да платите казну, а за сада нисмо чули да код нас има таквих случајева, онда смо ми најгора, најрепресивнија средина.

Очито да апел на свест неће променити наше навике. То показују и наши земљаци који живе у иностранству. Већина њих када дође овде су исти ми, бацају, пале и све друго. Тамо где раде и живе и не помишљају на тако нешто. Зато треба почети са едукацијом од школских дана, а за нас старије зна се шта следује, по џепу. Још боља казна, друштвено користан рад да покупимо оно што смо бацили. Паре или рад, бирај. Када један то доживи и прочује се, биће више реда. Било је таквих случајева у нашем комшилуку. Била је у питању једна трговинска радња која је свој отпад бацила поред пута и фискални рачуни су је открили.