Алексиначка публика је синоћ на отварању 9. Фестивала првозиведених представа, имала прилике да погледа, пре свега због глумачких остварења, једну више него добру представу Београдског драмског позоришта под називом „Фине мртве д(ј)евојке”. Млади редитељ Патрик Лазић инспирацију за ову дипломску представу нашао је у тексту Мате Матишића, хрватског уметника нове генерације познатог ширем региону, који је на почетку овог века написао један интригантан текст о трауматским послератним дешавањима у Хрватској. Тај текст је претворен у истоимени филм који је 2002. године добио награду на чувеном Пулском фестивалу.
Млађани Лазић, пореклом из Пуле, кроз причу о лезбијском пару који покушава да оствари миран живот, удахнуо је савремену нит овој теми која у средини често изазива неразумевање и предрасуде. Под менторском палицом својих професора Егона Савина и Филипа Гринвалда са ФДУ, Лазић је успео позоришном гледаоцу да донесе ову тему на специфичан начин која је изразима прилагођена театру и уопште није копија поменутог филмског остварења. Наравно, у томе му је помогла и одлична глумачка екипа која је учинила да ову озбиљну тему донесе на један забаван начин који опушта гледаоца док комад траје, али га по завршетку нагони да о многим догађајима у друштву размисли и види где је његова улога у томе.
Редитељ је вешто на сцену поређао учеснике и прича почиње када девојка Ива, студенткиња медицине, коју игра Ива Илинчић, долази у пратњи полицијског инспектора у зграду где је она са својом покојном партнерком Маријом, коју тумачи Ивана Николић, била изнајмила стан. Она тражи своје дете добијено са садашњим партнером.
Живећи као лезбијски пар, ове две младе девојке су покушавале да сачувају приватност, не мешајући се у животе својих комшија. Међутим, средина коју чини комшилук састављен од фрустрираних појединаца, наводно великих верника који убијају, силују и абортирају, лажних патриота, брижљивих родитеља који немају пуно разумевања за овај необичан студентски пар. Њихова газдарица Олга на почетку је срећна због њиховог усељења и Иву намењује свом сину Данијелу, кога игра Милан Зарић. Али када сазна за њихово сексуално опредељење даје им отказ. Данијел користи Маријино одсуство, због тражење стана, и подстакнут од мајке одлази код Иве. Силује је, чему сведочи његова мајка Олга. Реагујући на силовање своје девојке, Марија започиње тучу са Данијелом и случајно га убија. Олга оглашава узбуну пред осталим комшијама, који се због својих патологија већ налазе у приправности и спремни да се упусте у насиље. У атмосфери линча, неко од комшија убија Марију.
Прича се враћа у садашњост. После Маријиног убиства, Ива се удала за мушкарца и са њим је добила дете, за које Олга мисли да јој је унук и киднапује га. Ива не жели да јој муж то сазна, јер цели претходни живот крије од њега. У последњој сцени, Блаж, муж госпође Олге, убија своју жену и враћа Иви дете. У разговору Иве и полицијског инспектора, кога игра Иван Зарић, публика сазнаје да је ова млада жена једино искрено волела и волеће само Марију, али да то мора да скрива. А инспектору, чији је син хомосексуалац, искрено саветује да му, ако га воли, не дозволи повратак из иностранства. Вероватно поручујући колико су тада, а можда и сада, хрватско и остала друштва на овим просторима била неспремна да прихвате у потпуности овакве особе.
Двадесет година каснија доста су се променили односи у овим заједницама, негде више, негде мање, али различитости и са једне и друге стране се „нерадо” прихватају. А то беспотребно оптерећује наше животе. Можда овој представи помало недостаје тај отклон од пре две деценије, када се глас тих група тихо чуо, у односу на садашњост када, у већини случајева, та нетолеранција нема насилнички фанатизам.
А оно што сигурно не недостаје то је одлична глумачка екипа коју су још чинили Јадранка Селец као Олга, Паулина Манов као Лидија, Иван Томић као др Перић, Зоран Ђорђевић као Блаж, Младен Совиљ као Ивица и други.
