Историчар Зоран Стевановић је обогатио завичајну историографију са још једним значајним делом које је ових дана, у издању алексиначког Центра за културу и уметност, изашло из штампе, а ради се о књизи „Манастир Свети Роман” која је посвећена овом манастиру у селу Прасковче. Овај алексиначки професор историје је већ раније написао веома успешне публикације о манастиру Светог Стефана у Липовцу и манастиру Покрова пресвете Богородице у Ђунису, тачније у Марковини код Ђуниса. Марковина је некада било село у средњем веку, а данас је то само географски појам.
Стевановић каже да је сматрао логичним да заокружи ту целину и трећим манастиром који је се налази на тромеђи Ражња, Крушевца и Алексинца. Иако се ова светиња катастарски налази на подручју општине Ражањ, а многи је лоцирају као верски објекат на подручју града Крушевца, ипак близина Алексинцу чини да је он повезан и са нашим људима.
− Свети Роман је вероватно један од најстаријих манастира у Српској православној цркви. Њему се изузетно посветио његов некадашњи ђак Милојко Веселиновић из Јасења, који је почео да учи ту школу по жељи своје мајке. Међутим, када се отворила Гимназија у Алексинцу 1865. године, тадашњи игуман Хрисант, старешина манастира, питао је ђаке да ли неко жели више образовање пошто се отвара Реалка у Алексинцу. Било је шест ђака манастирских и сви су одмах одушевљено прихватили жељу да иду у Алексинац и упишу прву генерацију Алексиначке гимназије − објашњава професор Стевановић.
По истраживањима Милојка Веселиновића, које су многи потврдили, а нико није демантовао, о постојању манастира постоје писани записи из 11. века под именом Светороман, а јавља се у хрисовуљи, то је царска повеља Василија другог, византијског цара, који је он издао Охридској архиепископији.
И Стојан Новаковић се бавио овом темом, наш чувени историчар по коме наше Друштво историчара Србије носи име, и он се слаже са овим мишљењем Милојка Веселиновића, па и нека археолошка истраживања су потврдила да је ово манастир који датира вероватно с краја 9. века и да су заправо Роман и Нестор била браћа, како се по предању каже.
− Да ли су то била духовна браћа, или су стварно била рођена браћа, ми то сада не можемо да утврдимо шта се по тим подразумева; углавном, они су дошли на ове просторе и почели су да шире хришћанство, да обављају своју мисионарску делатност, а они су највероватније били ученици Климента и Наума Охридског, оних ученика Ћирила и Методија који су били протерани из Моравске и уточиште нашли у Охриду. Један се настанио на десној обали Мораве, то је Роман, а на левој обали Мораве код села Витковца настанио се Нестор, где су касније подигли своје манастире − каже професор Стевановић.
Из доба 14. века, у доба Кнеза Лазара, манастир је само обнављан, што значи да је постојао већ пре тога, и касније се спомиње кроз цео период све до прве половине 18. века.
− Онда је, нажалост, у ратовима који су се водили на овим просторима, то је Аустро-турски рат од 1716. до 1718. и од 1737. до 1739. године, да ли од аустријске или од турске војске, која је била у повлачењу, страдао, не можемо тачно да утврдимо, углавном он је био потпуно запустео, да би тек крајем 18. века на иницијативу једног човека, који је потицао из Македоније, звао се Ђорђе Пила, почела његова обнова. Тражећи лека својој болести, он је дошао и ту на гробници Светог Романа, која је била разрушена, излечио се и онда је дошао на идеју да прикупи новац из околних села, да оде у Цариград, односно Стамбол, како се тада каже, и затражи ферман од султана да би обновио ову светињу − износи историјске детаље Стевановић.
Народ, који је желео да има овакву светињу, прихватио је са великим одушевљењем. Он је прикупио довољну суму новца, отишао је у Цариград и издејствовао је од султана ферман. Тако је почела обнова у 18. веку. А како је она текла и о бурној историји манастира са краја 18. и у 19. и 20. веку, говорићемо у сутрашњем прилогу.