Mnogi aleksinački radnici nisu, a verovatno ni neće naplatiti svoja potraživanja kada su u pitanju zaostale zarade. Razlozi su različiti, počev od pravnih do pasivnog ponašanja u traženju nadoknada. Po jednom tumačenju nikako se nije smelo dozvoliti da poslodavac, bilo da je reč o nekadašnjim društvenim ili o privatnim preduzećima, stvori toliko velike obaveze prema zaposlenima. Gledajući sa današnje distance, ove napomene su logične i imaju svoje utemeljenje i u pravnom smislu, ali kada se govori o ovoj temi treba je posmatrati u tadašnjim realnim okvirima. Ipak tada donete odluke reflektuju se i na sadašnji život tada obespravljenih radnika.
Na pitanje zašto radnici kod prvih dugovanja nisu tužili svoje poslodavce, možda logičan odgovor leži u činjenici da je većina njih želela da fabrika u kojoj su radili nastavi sa proizvodnjom i prevaziđe nastale probleme. Uzmimo primer aleksinačke „Betonjerke”, svojevremeno jednog od većih proizvođača betonskih konstrukcija u oblasti elektroenergetike, čiji su zaposleni za to vreme primali natprosečne plate. Nakon, prve neuspele privatizacije mit o uspešnoj firmi počeo se kruniti ili bolje rečeno na površinu su isplivali svi problemi koje je ovaj kolektiv imao i pre promene vlasničke sturkture. Noramalno je da se dobre stvari duže pamte i da su radnici po inerciji očekivali da njihova „Beotnjerka”, posle krize, zasija punim sjajem. To se nije desilo. Privatizacija je propala. A firma je ponovo vraćena u neki vid društvene svojine čekajući novi pokušaj privatizacije ili odlazak u stečaj.
Plate su počele da kasne, davane delimično, što bi se reklo, na kašičicu, ali je radnicima, osim plata, bilo bitno da se sačuva fabrika i da ona posluje kao javno preduzeće. Još su sveža sećanja na događaje iz 2014. kada je stotinak radnika „Betonjerke” blokiralo auto-put Beograd-Niš, zahtevajući da ih država spasi od propasti, nakon neuspele privatizacije raskinute pre šest godina. Bivši vlasnik je ovom preduzeću ostavio dugove od skoro 400 miliona dinara, ostajući dužan radnicima čak po osam plata. I pored ovih činjenica radnici su bili ubeđeni da njihovo preduzeće može da posluje, pa su često tražili prijeme u Vladi i u nadležnim ministarstvima.
‒ Uskoro će stupiti na snagu propis po kojem će svi naši poverioci moći da pokrenu stečajni postupak što praktično znači kraj za ‘Betonjerku’. Mi to nećemo dozvoliti jer nismo krivi za propast našeg preduzeća. Država nas je prodala, uzela je od vlasnika 200 miliona na ime prve dve rate, a zatim raskinula privatizaciju, a nas ostavila na cedilu – govorio je tada Goran Lazarević, jedan od sindikalnih aktivista.
Iz ove izjave može se prepoznati prisustvo velikih očekivanja radnika i to da su im, možda, dugovanja za plate bila u drugom planu. Želeli su sigurnije radno mesto i opstanak firme gde su decenije proveli radeći. Naravno, očekivanja nisu urodila plodom. Firma je otišla u stečaj, radnici su dobili određenu otpremninu zahvaljujući, opet, državi, a što se tiče zaostalih plata svaki pojedinac snalazio se kako je umeo. Primer ovih radnika i ovih preduzeća ukazuju na svu složenost problema zaostalih plata, radničkih prava i o tome da nije u pitanju samo pravni problem, već niz nepovoljnih okolnosti koje su dovele do toga da zaposleni budu obespravljeni. U novim ekonomskim odnosima nije bilo lako definisati društveni kapital, a da li namerno ili nenamerno očigledno ni radnici, a ni državni organi koji su tu transformaciju sprovodili, nisu se najbolje snašli.
Ovaj medijski sadržaj nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.