Многи алексиначки радници нису, а вероватно ни неће наплатити своја потраживања када су у питању заостале зараде. Разлози су различити, почев од правних до пасивног понашања у тражењу надокнада. По једном тумачењу никако се није смело дозволити да послодавац, било да је реч о некадашњим друштвеним или о приватним предузећима, створи толико велике обавезе према запосленима. Гледајући са данашње дистанце, ове напомене су логичне и имају своје утемељење и у правном смислу, али када се говори о овој теми треба је посматрати у тадашњим реалним оквирима. Ипак тада донете одлуке рефлектују се и на садашњи живот тада обесправљених радника.
На питање зашто радници код првих дуговања нису тужили своје послодавце, можда логичан одговор лежи у чињеници да је већина њих желела да фабрика у којој су радили настави са производњом и превазиђе настале проблеме. Узмимо пример алексиначке „Бетоњерке”, својевремено једног од већих произвођача бетонских конструкција у области електроенергетике, чији су запослени за то време примали натпросечне плате. Након, прве неуспеле приватизације мит о успешној фирми почео се крунити или боље речено на површину су испливали сви проблеми које је овај колектив имао и пре промене власничке стурктуре. Норамално је да се добре ствари дуже памте и да су радници по инерцији очекивали да њихова „Беотњерка”, после кризе, засија пуним сјајем. То се није десило. Приватизација је пропала. А фирма је поново враћена у неки вид друштвене својине чекајући нови покушај приватизације или одлазак у стечај.
Плате су почеле да касне, даване делимично, што би се рекло, на кашичицу, али је радницима, осим плата, било битно да се сачува фабрика и да она послује као јавно предузеће. Још су свежа сећања на догађаје из 2014. када је стотинак радника „Бетоњерке” блокирало ауто-пут Београд-Ниш, захтевајући да их држава спаси од пропасти, након неуспеле приватизације раскинуте пре шест година. Бивши власник је овом предузећу оставио дугове од скоро 400 милиона динара, остајући дужан радницима чак по осам плата. И поред ових чињеница радници су били убеђени да њихово предузеће може да послује, па су често тражили пријеме у Влади и у надлежним министарствима.
‒ Ускоро ће ступити на снагу пропис по којем ће сви наши повериоци моћи да покрену стечајни поступак што практично значи крај за ‘Бетоњерку’. Ми то нећемо дозволити јер нисмо криви за пропаст нашег предузећа. Држава нас је продала, узела је од власника 200 милиона на име прве две рате, а затим раскинула приватизацију, а нас оставила на цедилу – говорио је тада Горан Лазаревић, један од синдикалних активиста.
Из ове изјаве може се препознати присуство великих очекивања радника и то да су им, можда, дуговања за плате била у другом плану. Желели су сигурније радно место и опстанак фирме где су деценије провели радећи. Наравно, очекивања нису уродила плодом. Фирма је отишла у стечај, радници су добили одређену отпремнину захваљујући, опет, држави, а што се тиче заосталих плата сваки појединац сналазио се како је умео. Пример ових радника и ових предузећа указују на сву сложеност проблема заосталих плата, радничких права и о томе да није у питању само правни проблем, већ низ неповољних околности које су довеле до тога да запослени буду обесправљени. У новим економским односима није било лако дефинисати друштвени капитал, а да ли намерно или ненамерно очигледно ни радници, а ни државни органи који су ту трансформацију спроводили, нису се најбоље снашли.
Овај медијски садржај настао је у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.