У друштвеним односима који су, са мањим или већим променама присутни на овим просторима више деценија, радницима је тешко да без јаче правне заштите остваре своја права која им је чак и правоснажном пресудом потврдио суд. Деветоро радника алексиначке фабрике Фрад скоро пет година не могу да натерају бившег послодавца да их врати на посао и исплати заостала примања, иако је то наложено правоснажним судским решењем.
Један од њих је Горан Радић, који каже да је 2014. године као и његове колеге добио незаконити отказ након штрајка у којем је учествовао као члан легалног синдиката.
‒ Радило се о заосталим зарадама, о неисплаћеним путним трошковима и што је најбитније о радном стажу који до тада није био уплаћен скоро три године. После два дана окончали смо штрајк на неки начин јер нам је послодавац донео решење које је потписао са државом о отплати радног стажа на рате, односно репрограмирању дуга, и ми смо то прихватили – објашњава Радић.
И кад су многи сматрали да су се страсти смириле, послодавац је онима за које је оценио да су имали утицаја на радничко незадовољство уручио отказ. Од тада је, на неки начин, почела голгота ових радника, чланова синдиката.
‒ Контактирали смо потом инспекцију рада која је наложила послодавцу да нас одмах врати на посао, што он није испунио. Касније смо поднели тужбу. И суд у Алексинцу и апелациони суд у Нишу донели су решење да ми будемо враћени на посао и да нам буду исплаћене све зараде. Међутим до данас послодавац то није учинио, већ је у међувремену променио фирму, папиролошки само је мењао из Фрад филтери у Фрад Интернационал, из Интернационал је активна фирма Фрад Продакшн. Тако да до сада нисмо успели да постигнемо ту судску пресуду да се вратимо на посао и да нам се исплате зараде. Тренутно смо препуштени сами себи ‒ прича Радић.
Наш саговорник каже да му је тих дана када је представљао раднике мотивација била да се не бори само за своју, већ и за друге породице, сматрајући да је њихова борба била „да би се преживело”. Многи су због виших циљева то усхићење брзо напустили и из различитих разлога својим колегама, на неки начин, окренули леђа.
‒ Разочаран сам био тиме што су то људи које смо ми заступали и који су нас подржавали свих ових година, јер у Фраду је последњих скоро пет-шест година годишње био бар по један штрајк, некада два-три. Највише ме је разочарало то што су се људи повукли када су видели да су нас отпустили, без обзира што је то било незаконито, вероватно из страха да не остану без посла.
И у овом случају се показало да када радници у штрајку немају јаку подршку синдиката у правном и материјалном смислу, друга страна, у овом случају послодавац, врло брзо разбије ту радничку солидарност.
Овај медијски садржај настао је у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.