Полагањем цвећа код спомен-костурнице погинулим и умрлим војницима у Великом рату на старом алексиначком гробљу, јуче је на подручју наше општине обележен 11. новембар, Дан примирја у Првом светском рату. Цвеће на овом спомен обележју осим удружења која негују сећање на ослободилачке ратове положила је и делегација општине Алексинац коју је предводио актуелни председник Далибор Радичевић.
Историчар Зоран Стевановић је овом приликом указао да је 11. новембра практично завршен Први севтски рат, када је капитулирала Немачка. Из поштовања према пораженом тада се тај догађај званично звао примирје. Иначе, пре тога, 29. септембра најпре је капитулирала Бугарска заслугом Српске војске која је избацила из рата, 30. октобра Турска и 3. новембра Аустроугарска.
Овај алексиначки историчар каже да је број жртава огроман, процењује се више од 10 милиона војника под оружјем, преко 10 милиона је умрло од разних заразних болести, од глади, од патње у рату, а онда је и на крају рата дошла опака блест Шпански грип или Шпанска грозница која је однела вишеструко жртава него што је однео рат од 1914. до 1918.
Стевановић још и каже да наша земља, наш народ спадају на прво место по броју страдалих у Првом светском рату, проценат је 26, значи сваки 4 становник предратне Србије је остао на бојном пољу или је умро од последица разних епидемија које су харале, а највише пегави тифус крајем 1914. и у пролеће 1915. Од страдања није било поштеђено и ово подручје.
– И наш крај овде је поднео огромне људске жртве и он је можда изнад оног просека Србије, јер је учествовао у свим великим биткама. Наши преци су ратовали у саставу 14. пешадијског пука, првог, другог и трећег позива Тимочке дивизије. Њихов ратни пут је био од Цера преко Колубаре, затим повлачење преко Албаније, на Крфу их је велики број умро, затим на Солунском фронту и назад на повратку у отаџбину. Према нашим досадашњим истраживањима дошли смо до имена од 3000 страдалих. Иначе сам Алексинац ништа није заостајао, на жалост, за Ваљевом које се сматра највећим местом страдања од пегавог тифуса и разних других болести, јер је у њему био смештен највећи број војних болница. Овде, у самом Алексинцу биле су две болнице, Окружна болница, то је наша данашња градска болница, али је била формирана као и у Балканским ратовима, резервна војна болница Тимочке дивизије – објашњава Стевановић.
Војном болницом у Алексинцу руководила је чувена докторка Јелена Попадић. Према сачуваним сазнањима она је све време остала са својим народом до ослобођења, а од те исцрпљености, од малтретирања бугарске власти умрла је 1919. године иако ју је српска влада по ослобођењу послала на лечење у Швајцарску. Није јој било помоћи од тих тешких мука које је она поднела.
У спомен костурници на старом гробљу сахрањивани су не само српски војници из разних делова Србије него и многобројни ратни заробљеници који су лечени у овим болницама, рањеници и болесници који су ту умирали. А све њих су алексиначки свештеници убележили у црквеним књигама.
− Има их разних националности, од наше браће Срба преко Дрине, преко Саве и Дунава који су на жалост морали да буду у редовима аустроугарске војске, има Хрвата, Словенаца, Чеха, разноразних националности пошто је Аустроугарска била најнационалнија држава у то време − појашњава професор Стевановић.
Преко пута овог споменика били су сахрањивани немачки војници, који су за време Другог светског рата ексхумирани и њихови земни остаци пренети су у Немачку.
− Велики број је и немачких војника сахрањено овде прекопута, овај празан простор. Већина људи не зна шта је ту било, ту је било немачко велико гробље ,има сачуваних фотографија и споменика са тог гробља. Тридесетих година нове нацистичке власти су врло ревносно водиле рачуна о својим страдалима у Првом светском рату, па су ти њихови посмртни остаци одавде ископани и пренети су у Немачку. Наравно, ништа не говорим позитивно о нацизму, али би и ми данас исто требали да водимо рачуна о свим овим нашим славним прецима који су погинули не само широм наше земље него, како се то каже, од Балтичког мора на северу, као многи ратни заробљеници у Аустроугарским и Немачким логорима па скроз до Северне Африке − апелује историчар Стевановић.
Старо алексиначко гробље само по себи је један велики културно-историјски споменик. На њему се налази велики број обележја наших великана који су живели и ту завршили своје животе. Овде је наравно најпознатија црква нашег великана проте Стевана Димитријевића у којој је са својом породицом сахрањен.