Алексиначка публика синоћ је имала прилику да ужива у кабаретској представи „Као да сам те сањаоˮ, коју су извели глумци Кристина Савић и Владан Савић, уз клавирску пратњу пијанисткиње Ксеније Ристић. Стихови домаћих и страних песника и разноврсне мелодије испуниле су ово хладно фебруарско вече и успеле да на нешто више од сат времена публику изместе у неки бољи свет, романтике и емоција.
Ушушкане у топлој сали алексиначког Дома културе посетиоце овог културног догађаја гости из Београда провели су кроз стихове Десанке Максимовић, Душана Радовића, Алексе Шантића, Константина Симонова, Жака Превера, али и песме Ђорђета Балашевића, као и композиције Петра Коњовића и Корнелија Ковача. Могли су се чути и стихови и музика мање познатих, али сјајних аутора, као и македонска народна песма, црначка духовна, али и популарни хит британске певачице Адел.
Вече је отворила емотивна песма „Даљинеˮ, дочарана изврсним вокалом Кристине Савић, солисте позоришта на Теразијама у Београду, подсетивши нас на недавно преминуле, композитора Сању Илића и текстописца Марину Туцаковић, ауторе ове нумере.
Посебно одушевљење и позитивне реакције у публици изазвало је говорење Бећковићеве поезије, „Ђе рече Јапанˮ и „О разлозима зашто се никад не бих жениоˮ. Бритак језик и духовитост академика Матије Бећковића уметнички је дочарао првак позоришта на Теразијама у Београду Владан Савић.
Гости су на дуг аплауз публике одговорили бисом, а ово романтично и занимљиво дружење затвориo је хит Здравка Чолића „Кад би моја билаˮ. Публика, коју су махом чиниле жене, уживала је од првог до последњег тренутка, а тишина у сали показала је да је сачињена од искрених љубитеља позоришне уметности. На крају вечери чули су се коментари посетилаца да је могло бити више публике, али изгледа да су епидемија и хладно време учинили своје.
У сваком случају био је ово пун погодак Центра за културу и уметност Алексинац, који је ово музичко-поетско вече организовао уз покровитељство Општине Алексинац.
Аутор насловне фотографије: Марко Миладиновић