Ко би рекао да промена каријере и праћење снова води у Алексинац. За многе Алексинчане, одлазак из града је синоним за успешан наставак каријере, било да ли је то пословно или образовно, али ипак има особа из света које баш желе у овом градићу да обогате своју каријеру, стекну нова искуства и понесу лепе успомене у своју домовину. Ово је прича једне младе жене из Кеније која трага за богатсвом које остаје заувек, за знањем и стварањем нових успомена које трају вечно. Вамбура Маина Бриџет из Кеније, али са завршеним мастер студијама у Аустрији, овог октобра дошла је у Алексинац, са жељом да промени и започне карију у хуманитарном развоју.
Бриџет је одувек знала да жели да ради са људима, хуманитарни сектор је привлачио, као и напредовање, усавршавање знања и упознавање нових култура.
− Иако у мојој земљи постоји много могућности за студије, желела сам и да искусим друге културе и начине живота. Видела сам ово као прилику да, не само наставим образовање, већ и започнем смислену каријеру у хуманитарном раду − додала је Вамбура Маина Бриџет.
Завршила је курс Европски корпус солидарности (European Solidarity Corp) познатији као Европска волонтерска служба, након ког је могла да ради у било ком делу Европе. Преко организације Каритас наишла је на програм у Алексинцу који је, како она каже повезан са вештинама и образовањем које већ поседује, а њихова понуда је захтевала вештине у раду са клијентима и рачуноводству, области у којима већ има искуства.
− Желела сам да разумем шта је потребно да се човек прилагоди и напредује у глобалном контексту. Сада осећам да је ово искуство у Србији одличан почетак за каријеру. Верујем да је познавање различитих култура кључно у хуманитарном раду. Узбуђена сам што сам део развоја који се овде дешава, јер сваки дан доноси нешто ново и пуно позитивних промена. Посебно ми је важно што могу да допринесем својом перспективом, која је обликовала моје досадашње искуство − казала је ова млада амбициозна жена.
Реакција њене породице је била позитивна, иако их је у први мах изненадила својом одлуком, убрзо су је подржали и дали снагу да крене у непознато.
− Прво сам рекла својим сестрама, а затим и брату. У почетку су били изненађени, јер то није био уобичајен разговор. Подсетила сам их на прилику коју сам добила, и брзо су ме подржали. Моја бака, која ми је увек била ослонац, рекла ми је: „Иди и ради оно у шта верујеш. Ако мислиш да је то добра ствар, иди и уради је”. Те речи сам понела са собом у Србију − изјавила је Бриџет.
До сада јој се у Алексинцу допала разноврсност пецива, и додаје да јој се посебно свидела гибаница – У Кенији, када кажемо „пецива и печена пецива”, обично мислимо на торте и слаткише. Али овде постоји велики избор и слатких и сланих пецива − рекла је Бриџет.
На питање шта јој највише недостаје из домовине, Бриџет је казала да јој као католкињи највише недостаје начин службе у њиховој цркви и миса, енергија песме и игре током мисе јој пуно фали. Недостају јој и дружења и плес са пријатељима као начин да избаци све животне бриге.
Бриџет ће остати у Алексицу до почетка маја, за сада је приметила да Алексинчани не причају енглески и често се са суграђанима споразумева кроз гестове, али се осећа прихваћено. Додаје да је приметно да људи овде нису навикли на различите културе, јер када иде у куповину често примети знатижељне погледе других, а и доживела је судар култура.
− Један културни шок за мене је начин облачења. Иако је хладно, многи људи носе кратке рукаве и шортсеве, док сам ја сва у дебелој гардероби и осећам се наобучено – додаје Бриџет уз смех приликом завршетка нашег разговора.