Пре неки дан смо писали о лошим навикама, да у саобраћајном шпицу око 9 сати ујутру, обележавамо хоризонталну сигнализацију на прометним раскрсницама. Било је речи о раскрсници улица 7. јули и Момчила Поповића. Та објава изазвала је доста читања и коментара. Углавном су читаоци тог текста имали негативан став према путарима.
После пар дана иста слика, само са друге стране раскрснице, плус пешачки прелез на раскрсници са главном улицом. Сувишан је сваки коментар. Народ гледа и чуди се, али ћути. Зашто? Неко да не би угрозио своје позиције у граду, други већ имају свој став да се ништа променити не може, а трећима је та „бахатост” оправдање за своју бахатост.
А где је писац ових редова ту? Нигде. Њему лично не сметају путари, јер у то време увелико ради и скоро не излази у град, па га та гужва и не дотиче.
Па у чему је проблем? О поштовању и стварању услова да у овој средини буду и они којима није довољна државна служба, шеталиште, кладионица и кафић. Када не водите рачуна о потребама грађана, не пошујете их, иако те радове они плаћају преко општинског буџета. Таквим односом не поштујете ни оне који одговарају за буџет, само они то из неких разлога неће, или „не смеју” да вам саопште. И то није од данас. Годинама и деценијама је тако, без обзира ко је на власти.
А да ситуација буде још нелогичнија, коме помаже то обележавање, када ево после пар дана као да није обележавано. Писац ових редова је нестручан да то објасни, да ли је упитању квалитет фарбе, претопао асфалт или фреквентан саобраћај након уклањања сигнализације, углавном црна боја доминира, а бела се назире. Ако не верујете, прошетајте и уверите се.
А то је и најмањи проблем. Право питање је колико смо пројеката у последње три деценије завршили, а да нису имали неки недостатак. Сигурно би списка био кратак.
И наравно, ово ће остати само још једно писаније без икаквих последица, осим можда за аутора ових редова. То и нису неке последице, према чињаници да међу хиљадама са факултетском дипломом, или са радним навикама, који су нас у овом периоду напустили има доста оних којима није био само економски мотив већ и жеља да не живе по принципима паланачке филозофије бахатости, лењости и потчињености.
И докле тако? Тешко је дати одговор. То не могу да учине ни они који су задужени за град. Ствари су отишле предалеко, можда и без повратка.