Борба за права радника или боље рећи за право да се наплати свој рад нимало није лака ни једноставна. Многи синдикални лидери на локалу, односно у предузећима, често су остајали усамљени и на неки начин напуштени од својих сабораца. И то се људски донекле може разумети. Међутим, оно што је ослабило ту борбу је положај синдиката и, на неки начин, волунтаризам у његовом раду. Како је то изгледало можемо видети на примеру радника у алексиначким предузећима, а можда је то најочигледније у случају „Фрада”.
‒ После отказа уговора о раду, ми смо нормално контактирали базе синдиката и у Нишу и у Београду и обећали су нам неку правну помоћ. Међутим, до тога није дошло. Морали смо сами да се сналазимо, да изађемо на улице, да се обратимо путем медија и да покушамо да сами нешто постигнемо ‒ објашњава Горан Радић, један од некадашњих синдикалних вођа у „Фраду” и један од деветоро радника, које је послодавац због штрајка казнио отказом.
Ова очекивана и, на неки начин, обећана помоћ била је ограниченог домета и трајања, вероватно због тога што и саме синдикалне организације у Србији имају и кадровских и материјалних проблема, а оно што је можда најбитније, нејасну функцију у новонасталим тржишним условима.
‒ Мислим да синдикат уопште нема неку велику улогу сада у овој држави и сматрам да не може много да помогне. Послодавци су ти који данас одлучују да ли ће радника да отпусте, да ли је то било законски или незаконски, иако правда није на њиховој страни, испада да је њихова последња.
Да правда и права не иду увек руку под руку схватили су и радници овог алексиначког колектива, који су на папиру успели да остваре своја права из области рада, али у реалности нису имали никакву материјалну корист. По њиховој причи послодавац је, на неки начин, искористио правни пропуст јер му није стављена забрана на располагање имовином, па је он опрему пребацио из једне у другу фирму.
‒ Да смо имали бољу правну помоћ можда не би дошло до овога и успели бисмо да наплатимо то што је требало. Међутим, послодавац је у међувремену, када је нас отпустио, имовину фабрике тада ‘Фрад филтери’ из које смо ми истерани пребацио у фирму ‘Гранд стар’ д.о.о. Београд. И када је завршен судски спор ми нисмо могли да наплатимо. Требало је да се стави забрана на отуђење имовине, али ту смо направили грешку. Мислим да је то пресудило у овом случају – резигнирано каже Радић.
Сигурна је и чињеница да када радник остане без посла и не прими плату која је ионако већ минималац, онда тешко да себи може да обезбеди адекватну правну помоћ. Очито, оне адвокатске канцеларије које су добре у овом послу нису јефтине. Можда је то још један пропуст друштва које је ушло у одређене реформе, а није покушало да подржи раднике и обезбеди им фер шансе у утакмици између јефтиног рада и доброг профита послодавца. Као да је некоме одговарала и слабост синдиката и слаба правна заштита радника. Народне правничке канцеларије можда су тада биле једно од решења. Да ли смо из свега овога извукли неки закључак, тешко је рећи.
Овај медијски садржај настао је у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.