Промоција књиге „Из ове коже”, ауторке Марије Радовић, у издању алексиначке библиотеке „Вук Караџић”, одржана крајем прошле седмице у Дому омладине, била је пријатно освежење када су у питању тренутни културни догађаји у нашем граду и по квантитету, али и квалитету. У петак увече Дом омладине је био испуњен до последњег места, а понуђени садржај је могао да задовољи критеријуме и највећих заљубљеника вечери поезије.
У представљању прве збирке ове младе Алексинчанке, рођене у Бијелом Пољу у Црној Гори, сада студенткиње права, допринели су Синиша Голубовић, уредник у библиотеци „Вук Караџић”, рецензент професорка Драгана Милић Рајда, Никола Кенза Стојковић, глумац из Врања који је говорио стихове ауторке и Влада Вељковић, који је својим музицирањем на гитари и певањем употпунио вече.
Говорећи о свом делу песникиња Радовић је истакла да је у њега уткала пар година активног писања. За њу је то било једно путовање кроз лавиринте људске свести, кроз духовно, душевно и емотивно стање. Наводећи Достојевског, да је човек колико физичко биће, толико и метафизичко биће, песникиња је појаснила свој стваралачки смер.
− Ја сам хтела да ставим акценат управо на ту метафизику. Поимање човека, поготово за младу особу попут мене, није лако. Јер, он је сам по себи разнолик и изузетно слојевит. Ова збирка и јесте попут мозаика, јер ја се нисам држала само једног правца. Свака песма у овој збирци представља по један делић, једну перспективу и један угао из кога можемо да посматрамо живот и свет око нас. Једино када саставимо све те делиће заједно, ми можемо одредити ту праву целовиту слику. Она је бунтовна сама по себи, као глас младих генерација. Тиме сам хтела да представим свој крик, крик који одзвања против декаденције, против апатије. Посебно бих истакла – против хомогенизације друштва – казала је Радовић у веома емотивном обраћању публици.
Песникиња истиче да је тиме хтела да искаже и вапај, вапај за исконским вредностима, које се већ одавно налазе, нажалост, на маргини, мада на крају све то представља светло на крају тунела.
− А довољно је један трачак светлости да постоји, да можемо да променимо нешто. Наду у доброту, искреност, поштовање и тиме да можемо да овај свет учинимо бољим местом за живот. Ја бих заиста волела да ова збирка поезије постане приручник младим генерацијама и буде кључ за многа њихова питања ‒ објаснила је песникиња своју жељу.
Марија Радовић је изазвала буру емоција говорећи о томе како је ове песме поред осталог посветила и баки Славици и деки Томиславу Шифију Николићу, за које је казала да су јој увек у мислима и захвалила се на њиховом доприносу да постане оно што је данас и што тежи да буде, а то се осећа у њеним песмама, али и у њеном свакодневном животу. А шта је то, најбоље ће открити читаоци из њене поезије и у разговору са овом младом песникињом.