И то је могуће: Некада десетак полазака, а сада без јавног превоза

Проблеми са јавним превозом у општини Алексинац су све израженији. Једно од насеља кроз које пролази више општинских и државних путева, а тренутно без аутобуског превоза је и Држевац. Некада је у овом значајном алексиначком селу било и више од десет полазака у правцу Ниша и Алексинца.

Свраћали су аутобуси који су из Ражња и Алексинца ишли за Ниш и обрнуто, као и они на локалним линијама за Рсовац, а било је периода када је свраћао и аутобус на линији према Липовцу. Сада, у 24 часа нема ни једног аутобуса који би стигао на стајалиште у Дражевцу. Невероватно, али истинито и потврђено на алексиначкој аутобуској станици.

На овај проблем указао нам је један наш читалац из Држевца, име и број телефона познат редакцији, који се пожалио да има три средњошколца и да има велике проблеме у организацији њиховог одласка у школе. Две девојчице путују за Ниш, а дечак који се определио за дефицитарни месарски занат за Алексинац. Овај Дражевчанин нам се пожалио да кћерке мора сваки школски дан да одвози и довози до Доње Трнаве, удаљене пар километара. Са школовањем сина још већи проблем. Он би морао ићи до Тешице или Катуна како би користио јавни превоз. Отац нам је у телефонском разговору казао да због такве ситуције син већ две недеље не иде у школу, и замолио нас је ако ишта можемо да помогнемо да се реши ова ситуација.

Тако изгледа прича једног од родитеља дражевачких средњошколаца. Очито да проблем није једноставан. Превозник „Ниш експрес”, највероватније се води логиком о рентабилности линија и за оне које нису тражи буџетске дотације локалне самоуправе. С друге стране, буџет није толики да све то подмири, а и не знају се тржишни елементи за формирање тржишне цене, јер се годинама на евентуалним расписаним тендерима за јавни превоз не јавља нико други осим нишког превозника. И ово су велики проблеми за алексиначку самоуправу и биће их тешко решити.

Без обзира на све оправдане и неоправдане „игре” око јавног превоза, проблеми које он изазива морају бити решавани на било који начин. Ваљда није „нормално” да у 21. веку за ђаке који хоће да се школују у граду проблем представља двадесетак километара превоза. Неће ваљда као њихови прадедови бити приморани да узимају станове у граду и да им одлазак кући у село буде свечан догађај. Када такву судбину доживљавају млади у селу Дражевац, насељу које се све више урбанизује и где их још увек има, шта очекује њихове вршњаке у подпланинским срединама, где су они ретка појава.