Očekivano, a možda i neočekivano, ako se ima u vidu popodnevno saopštenje da neće biti najavljenog prevoda, publika u Aleksincu napunila je veliku salu Doma kulture, želeći da pogleda predstavu „Karenjina” u izvođenju beloruske i ruske ekipe stvarlaca okupljenih oko beloruskog projekta „TriTformaT”.
Iako je većina prisutnih imala problema sa jezikom da u potpunosti razume predstavu, ipak sa nje su zadovoljno izašli i glumci i što je, još značajnije, publika. Očito da je bilo međusobnog razumevanja, bez obzira što gledaoci nisu baš razumeli svaku izgovorenu reč na sceni. Ta neophodna prisnost je uspostavljena još za vreme predstave, a nastavljena i kasnije.
O umeću glumljenja suvišno je trošiti reči, jer se radi o dobro ukomponovanoj ekipi, spoja mladosti i iskustva, na čijem je čelu bila Vera Poljakova-Makej, zaslužna umetnica Republike Belorusije. Talentovana i simpatična mlada ruska rediteljka Tatjana Sambuknino je veoma interesantno postavila predstavu pričajući o Aninoj ljubavi, ali sa dosta primesa, koje su razumljivije sadašnjoj generaciji, pa je komad na momente izgledao i kao mjuzikl koji su glumci svojim pevačkim umećem vrlo uspešno izneli: Vronski peva pesmu Lejdi Gage, Karenjin jede hamburger, Ljevin liči na hipstera. „Ana Karenjina” kakvu do sada Aleksinačka publika nije gledala.
Iako ovakve savremene scene navode gledaoca na pomisao da su Ana i njene dileme oko izbora između porodice i strasti, kada se odlučila za strast, sagledane iz perspektive zapadne kulturološke scene, ipak se stiče utisak da je poruka predstave ta da je gubitak porodice veliki poraz za Anu, i samim tim navodi publiku na to da ima više saosećanja sa problemima Karenjina i deteta.
Cela ekipa ove predstave je bila oduševljena publikom i samim gradom. Još jednom nas drugi mnogo lepše vide, nego mi sami sebe.
−U Aleksincu sam prvi put. Posetili smo i Rusku crkvu u Gornjem Adrovcu i želim da se zahvalim publici za svu toplotu koju nam je pružila. Iako ima razlike u jeziku, mislim da je publika sve odlično shvatila i da je razumela likove − kaže nam glumica Vera Poljakova, koja je igrala Anu.
Možda će takva topla dobrodošlica u Aleksincu i puna sala publike izlečiti, makar delimično, muke koje su imali umetnici da dopru na ovdašnje scene. Oni su morali različitim putevima da dolete u Srbiju. Neki su leteli preko Beča, neki preko Poljske, a državljani Rusije su morali čak i da dođu preko Istanbula sa više smena aviona.
Zato naša sagovornica poručuje, da se zalaže za to da umetnost i gluma, same po sebi, budu van politike i da ljudi, kada dolaze da gledaju predstavu, da ne obraćaju mnogo pažnje odakle je taj kolektiv, nego da uvek sude samo po glumi, a nikako po državljanstvu i odakle dolaze.