Очекивано, а можда и неочекивано, ако се има у виду поподневно саопштење да неће бити најављеног превода, публика у Алексинцу напунила је велику салу Дома културе, желећи да погледа представу „Карењина” у извођењу белоруске и руске екипе стварлаца окупљених око белоруског пројекта „ТриТформаТ”.
Иако је већина присутних имала проблема са језиком да у потпуности разуме представу, ипак са ње су задовољно изашли и глумци и што је, још значајније, публика. Очито да је било међусобног разумевања, без обзира што гледаоци нису баш разумели сваку изговорену реч на сцени. Та неопходна присност је успостављена још за време представе, а настављена и касније.
О умећу глумљења сувишно је трошити речи, јер се ради о добро укомпонованој екипи, споја младости и искуства, на чијем је челу била Вера Пољакова-Макеј, заслужна уметница Републике Белорусије. Талентована и симпатична млада руска редитељка Татјана Самбукнино је веома интересантно поставила представу причајући о Аниној љубави, али са доста примеса, које су разумљивије садашњој генерацији, па је комад на моменте изгледао и као мјузикл који су глумци својим певачким умећем врло успешно изнели: Вронски пева песму Лејди Гаге, Карењин једе хамбургер, Љевин личи на хипстера. „Ана Карењина” какву до сада Алексиначка публика није гледала.
Иако овакве савремене сцене наводе гледаоца на помисао да су Ана и њене дилеме око избора између породице и страсти, када се одлучила за страст, сагледане из перспективе западне културолошке сцене, ипак се стиче утисак да је порука представе та да је губитак породице велики пораз за Ану, и самим тим наводи публику на то да има више саосећања са проблемима Карењина и детета.
Цела екипа ове представе је била одушевљена публиком и самим градом. Још једном нас други много лепше виде, него ми сами себе.
−У Алексинцу сам први пут. Посетили смо и Руску цркву у Горњем Адровцу и желим да се захвалим публици за сву топлоту коју нам је пружила. Иако има разлике у језику, мислим да је публика све одлично схватила и да је разумела ликове − каже нам глумица Вера Пољакова, која је играла Ану.
Можда ће таква топла добродошлица у Алексинцу и пуна сала публике излечити, макар делимично, муке које су имали уметници да допру на овдашњe сценe. Они су морали различитим путевима да долете у Србију. Неки су летели преко Беча, неки преко Пољске, а држављани Русије су морали чак и да дођу преко Истанбула са више смена авиона.
Зато наша саговорница поручује, да се залаже за то да уметност и глума, саме по себи, буду ван политике и да људи, када долазе да гледају представу, да не обраћају много пажње одакле је тај колектив, него да увек суде само по глуми, а никако по држављанству и одакле долазе.