Киша која већ други дан пада на територији општине Алексинац пољопривредницима неће бити баш од велике помоћи, осим што ће после дуготрајне суше освежити биљке. Ратари који су почели са бербом кукуруза још августа, што је неуобичајно, морали су да прекину убирање ове важне културе чекајући престанак падавина и поновни улазак машина у жута поља.
У међувремену наши пољопривредници сабирају цифре покушавајући да макар ове године не буду у губитку. Приноси су на већини парцела испод просека. У разговору са алексиначким ратарима сазнали смо да се по хектару углавном убира од две до пет тона зрна, зависно од хибрида, земљишта и примене агротехничких мера.
Предраг Ђорђевић из Гредетина, који сваке године око 40 хектара кукуруза и исто толико пшенице засеје, каже да је изнета процена о приносима својих колега прилично тачна, јер и на његовим засадима приноси не прелазе од 4,5 до 5 тона, а има и парцела које су и слабије родиле, мада је у просечним годинама од исте површине брао од 6 до 8, а и по 10 тона. Он је кукуруз скинуо са половине површина, и превасходно гледа да ускладишти зрно за своје потребе, а затим ће размишљати о евентуалним количинама за тржиште.
Сличну причу нам је испричао још један велики произвођач. Срба Трифуновић из Лужана је засејао кукуруз на 25 хектара и применио све агротехничке мере и иако биљка изгледа солидно много је струкова који због високих температура нису заметнули клип. Нешто је боља ситуација на тињавом земљишту поред Мораве, али тамо где је песковито више је било масе за силажу, него клипова за бербу.
Очито да је ово била тешка година за узгајиваче кукуруза и нарочито ће се финансијски одразити на оне ратаре који нису искористили прошлогодишњу сезону када је солидно родило и могло се и зарадити. Трифуновић каже да је почела цена да расте па се килограм кукуруза продаје за 25 динара. Да би се покрили основни трошкови потребно је три тоне приноса, а са радом и амортизацијом и свих пет тона. Сличну рачуницу нам је предочио и Ђорђевић, који нам је рекао да би се нешто зарадило треба имати приносе од шест тона по хектару.
Већина наших саговорника су вредни и радни људи и не жале се сувише на судбину пољопривредника, нити се хвале када им иде добро, свесни нестабилности и ризичности посла којим се баве. Ови средњовечни ратари су спремни да се са тим суоче, али младе генерације и нису. Зато, да би имао ко да настави ове послове, осим страних компанија и непалаца, и да користи стечени машински парк, пољопривреда би барем преко неког осигуравајућег гарантног фонда донекле требало да буде предвидљива грана. Другачије само тера младе у градске фабрике, где опет шију и мотају каблове за стране компаније.
