Трећег дана по Божићу, 9. јануара, слави се свети првомученик и архиђакон Стефан. Ово је једна од већих слава у нашем народу и прва крсна слава у години. Свети Стефан је био Јеврејин и рођак апостола Павла. Први је од седам ђакона које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму, зато је и прозван архиђаконом. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива првомученик.
Код Срба постоји велики број народних обичаја у вези са овим даном. Најраширенији обичај је да се на Стевањдан износи, прво пажљиво пометена и скупљена, божићна слама из куће која се због веровања у њену плодотворну моћ ставља у шталу, привредне објекте, виноград или међу пчеле, свуда где желимо да подстакнемо род или напредак.
У Војводини је традиција да сламу износе жене, тихо, да се не би чуло како одлази Божић. Оне метлу којом је божићна слама пометена, не користе током године, већ чувају ради здравља. У Шумадијским селима обичај је да домаћин са секиром оде у воћњак у намери да посече неродна стабла. Када он замахне да посече стабло неко ко је са њим има задатак да га одврати од сече говорећи му да ипак не сече стабло, јер ће ове године да роди, па стави мало божићне сламе у ракље дрвета. И тако иду од воћке до воћке док не заките сламом, ради поспешивања плодности, сва стабла која су претходне године оманула у роду. Веровало се и да божићна слама штити воћњаке од града.
За ову славу у шали кажу да је славе шкртице, јер тешко да гости након божићне трпезе могу много да поједу и попију. Најважније је, као и за сваку славу, да домаћин на трпезу изнесе славски колач, да на столу поред иконе свеца гори свећа и да буду присутни најближи, јер само у кругу породице и пријатеља слава има смисла.