Vic koji je ispričala svojim kolegama u redakciji lista Politika poslao ju je na Goli otok. Pre toga, iskusila je svu strahotu Drugog svetskog rata kao zatočenica nacističkih logora. Umalo je postala žrtva jednog od najvećih zala u istoriji čovečanstva, ali je skoro sigurnu smrt i odsudni metak nacista sprečio dolazak Rusa. Njena nesvakidašnja i teška životna priča inspirisala je Danila Kiša da napravi dokumentarnu emisiju „Goli život” koja će šokirati javnost ondašnje Jugoslavije. Šest godina nakon Titove smrti nije bilo ni reči o Golom otoku, a onda je istina izašla na videlo iz prve ruke i to od žene koja je jedno vreme bila stanovnica Golog otoka samo zbog „neumesne” šale.
Junakinja ove priče je Ženi Lebl – novinarka, pisac, istoričar, Jevrejka koju je rat naterao da se javno odrekne svog identiteta i postane Jovanka Lazić.
„Nekoliko puta sam počinjala život, ne samo ’novi’, već život uopšte. Menjala sam identitet, lagala u odbrani od zla, u nastojanju da bar nakratko izbegnem kobnu sudbinu”, govorila je ova Aleksinčanka.
Mirni dani u Taušanovićevoj
Za Ženi Lebl se smatra da je doprinela jevrejskom rodu koliko i jedan institut, objavivši 22 knjige koje svedoče o stradanju ovog naroda. U biografiji vrsne istoričarke, novinarke i književnice pored godine rođenja stoji mesto Aleksinac. Te 1927. godine, 21. juna, u Taušanovićevoj ulici, u kući Leona Lebla, inženjera „Aleksinačkih rudnika uglja”, rodila se devojčica Ženi. Sudbina je htela da na svet dođe baš na pragu najvećeg pogroma Jevreja u istoriji čovečanstva, što će joj obeležiti ceo život.
Život Leblovih u Aleksincu, krajem dvadesetih i početkom tridesetih, bio je tih i ušuškan, bez prevelikih trzavica i problema. Ženi se u mnogobrojnim knjigama koje je kasnije izdala prisećala i svog rodnog grada. Sećala se i toga kako je kao četvrogodišnjakinja doprinela da se prikupi novac za gradnju crkve kosturnice Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, posvećene žrtvama palim na Deligradu, skupog projekta za koji nije bilo para.
̶ Neko je došao na ideju da bi se mogla organizovati priredba, čiji bi prihodi delom pokrili izdatke. Tako su se, ne znam ko, zašto i kako, obratili baš mojoj mami s idejom da ja mogu da spasem situaciju. Imala sam tada četiri godine i još nisam znala da čitam, ali sam imala odlično pamćenje. Tako mi je mama čitala strašan tekst pesme Tri hajduka čika Jove Zmaja, veoma prigodan za tu priliku, ali veoma dugačak i komplikovan za dete mog uzrasta. Međutim, ja sam to savladala i, čak, dobro i recitovala i glumila, iako je iza zavese na bini bila mama u slučaju da negde zapnem. Da bi se popunilo veče, trebalo je da nešto i otpevam, pa sam ja odabrala tada veoma modernu pesmu Adio, mare, za koju su mi rekli da znači Zbogom, more, iako ja nisam znala šta je more (za mene je jedina, pa time i najveća reka na svetu bila Moravica koja je proticala pored naše kuće). Poslednja tačka programa trebalo je da bude izvođenje neke gimnastičke tačke, koju je trebalo i da najavim, ali sam ja to najavljivala kao ’pinastiku’, pa su me posle ismevali i nazivali Pinastika – pisala je Ženi Lebl u svojim poznim godinama koje je provodila u Tel Avivu.
Njena majka, Ana Lebl bila je jedna od najistaknutijih članica Udruženja „Kneginja Ljubica” koje je zaslužno za izgradnju crkve na Deligradu. Tako se Ženi prisećala da je prilikom osvećenja crkve ponosno stajala pred pločom na kojoj je zlatnim slovima bilo ispisano ime Ane Lebl.
Ženi kao Jovanka
Kada je Ženi bilo pet godina porodica se seli u Beograd. Miran tok života prekinuo je rat. Oca odvode u radni logor Nirnberg, brat Aleksandar sa lažnim dokumentima napušta zemlju, a majka i baba odvedene su u logor na Sajmištu. Četrnaestogodišnja Ženi je utočište pronašla u Nišu, kod svoje vaspitačice iz Aleksinca, Jelene Glavaški. Kako bi prikrila jevrejsko poreklo postaje Jovanka Lazić.
Na tavanu vaspitačicine kuće skrivala se ilegalna štamparija. Njih dve su pomagale partizanski odred, delile letke i sakrivale begunce. Jedan od najtežih trenutaka u životu Ženi Lebl, kada joj se, kako je kasnije sama govorila, „život razbio u paramparčad”, bilo je saznanje da u Beogradu više nema Jevreja – svi su streljani. Njene baka i majka ugušene su u kamionima, takozvanim „dušegupkama”.
Umalo je i ona postala žrtva rata. Uhapšena je 1943. i odvedena u radni logor u Mariboru, zatim u Berlinu, a onda je zbog „dugačkog jezika” premeštena u zloglasni zatvor Gestapoa. Kasnije se hvalila da niko nije posumnjao da u srcu Trećeg rajha umesto „bezobrazne Srpkinje” Jovanke Lazić prkosi Jevrejka Ženi Lebl. Da tako vešto obmane neprijatelja pomoglo joj je znanje nekoliko stranih jezika, nemačkog, ruskog, engleskog i francuskog.
Ipak, osuđena je na smrtnu kaznu. Na putu ka gubilištu, potpuno neočekivano, spasonosno su odjeknule ruske „kaćušeˮ. Kasnije je govorila da taj spas od sigurne smrti i nije bio tako bajkovit pošto je jedva uspela da izbegne pokušaj silovanja pijanog ruskog vojnika. Osmeh na lice vratio joj je povratak u prestonicu i saznanje da su joj otac i brat živi.
Prvi javni svedok „Titovih Havajaˮ
Kada je te 1945. godine ponovo slobodno zakoračila prestoničkim ulicama uputila se na adresu Pravnog fakulteta i Novinarsko-diplomatske visoke škole, gde je nastavila školovanje. Oštroumnost, britak jezik i vešto pero doveli su je do blistave novinarske karijere, koju je započela kao honorarni saradnik Politike. Toliko je brzo napredovala u novinarskom poslu da ju je glavni urednik predložio za dopisnika iz Pariza. Ipak, umesto u prestonici Francuske, naivna Ženi obrela se na Goli otok. Karta za „Titove Havajeˮ bila je „neumesnaˮ šala na račun Josipa Broza. Naime, u redakciji Politike svojim kolegama Ženi je ispričala da je Jugoslavija dobila prvu nagradu na međunarodnoj izložbi cveća, jer je odgajila ljubičicu belu od sto kila, aludirajući na onu narodnu „Druže Tito ljubičice bela, tebe voli omladina celaˮ.
‒ Imala sam odličnog prijatelja koji se zvao Vojo Đukić, koji je strahovito želeo da ide u Pariz. Ispričao mi je vic koji se meni svideo i ja sam taj vic pričala dalje. On je otišao u Pariz, a ja sam otišla na Goli otok ‒ prisećala se Ženi.
Zbog zabranjenog vica, Ženi su proveli od zatvora UDB „Glavnjačaˮ, preko logora u Ramskom ritu, Zabele, Grgura do Golog otoka. Sećala se da su ih u Ramskom ritu terali da u istom kanalu mokre i piju vodu, dok su bezuspešno čupale pijavice s nogu, ne znajući da će same otpasti kada se dovoljno napiju krvi.
‒ Goli otok je bila jedna litica koja izvire iz mora. Dok je Sveti Grgur ipak bio podnošljiv, jer je bilo malo rastinja, ovde je stvarno bilo golo, golo, golo… ‒ prisećala se Ženi jezivog prizora Golog otoka. „Bile smo okružene morem, a žedne do ludilaˮ.
U svojim memoarima ovekovečila je tužne golootočke subine koje su joj stalno bile pred očima.
‒ Devojke su pretvarane u starice, otpadali su im zubi, obolevale su, dok su im stizale vesti da su ih se odrekli deca, majke i muževi, jer su „postale” narodni neprijatelji.
Posle dve i po godine Ženi je dočekala pomilovanje, ali ju je u prestonici sačekao novi udarac. Sa Golog otoka ponela je etiketu koja joj nije dozvoljavala da bude slobodna. Kada je ponovo pokucala na vrata lista porodice Ribnikar, doživela je novi poraz. „Rekli su mi da sam gora nego ratni zločinac, da ne mogu da radim ni kao čistačicaˮ.
To je donekle odredilo njenu sudbinu. Od tog trenutka želela je, po svaku cenu, da se preseli u Izrael. Čim je dobila pasoš 1954, našla se na putu za Haifu.
Sudbonosni susret sa Kišom
Brojni Jevreji koji su se iz Jugoslavije selili u Izrael, zbog nepoznavanja hebrejskog jezika, morali su da menjaju zanimanja. Poznati advokati, pisci, inženjeri morali su da pronalaze neka produktivna zanimanja za koje nisu bile potrebne reči nego rad. Tako je Ženi Lebl, od beogradske novinarke postala rentgen tehničar u Tel Avivu, završivši odgovarajuću školu i specijalizaciju u Stokholmu.
Ipak rad u gradskoj bolnici nije je odvojio od pera. Savladala je hebrejski i počela da istražuje istoriju Jevreja, napisavši brojne istorijske knjige i studije o Jevrejima u Beogradu, Dubrovniku, Pirotu, kao i generalno u Srbiji i Makedoniji.
U Tel Avivu je upoznala i velikog književnika Danila Kiša, a ovaj susret obeležiće TV emisija „Goli životˮ. Saznavši da su Ženi i njena sugrađanka Eva Nahir bivše zatočenice Golog otoka, Kiš je i pored lošeg zdravstvenog stanja koje je bilo pod teretom teške maligne bolesti, rešio da prekine ćutanje. Nakon što je 1989. emitovana, prva od četiri snimljene emisije, javnost u Jugoslaviji bila je šokirana strahotama sa Golog otoka i saznanjem da su među žrtvama bile i žene.
Sinopsis koji je Ženi pisala za emisiju, po nagovoru Kiša, pretočiće u knjigu „Ljubičica bela, vic dug dve i po godineˮ. Knjiga je prevedna i na engleski, a hebrejsko izdanje postalo je bestseler. Život u nacističkim logorima opisala je u knjizi „Odjednom drukčija, odjednom drugaˮ. Na kraju života kroz delo „Hadži Amin i Berlinˮ obelodanila je veze jerusalimskog muftije Hadži-Amina Huseinija sa nacističkom Nemačkom, njegovo delovanje u Bosni za vreme Drugog svetskog rata, kao i mobilizaciju muslimanskog življa za interese nemačkog Rajha, i to na na srpskom, hebrejskom i engleskom jeziku.
Umrla je u 82. godini od raka, 21. oktobra 2009, a prijatelji u Tel Avivu ispratili su je uz njenu omiljenu pesmu „Jovano, Jovankeˮ, koja ju je podsećala na Jovanku Lazić. I pored patnji koje joj je nanela njena država, sve vreme, do poslednjeg trena, u njoj je kucalo srce Jugoslovenke. Govorila je „Ja ovde nisam Jevrejka iz Jugoslavije, ja sam Jugoslovenka jer tamo sam rođenaˮ.