Некада панађур, па вашар, који се завршава у кафани са музиком. Сада је то дан различитих догађаја. Вашар, поподне такмичење у кувању рибље чорбе и аматера певача и за крај концерт Ане Бекута. И тако годину по годину, Петровдански вашар у Алексинцу прегура 160. рођендан. Време неумитно тече, али страст према вашару мање-више остала је до данашњег дана.
Оним заљубљеницима у овакве догађаје не смета пуно што је све више на вашару мешовите робе од воћа, преко текстила, до пластике, који се могу купити свакодневно у овдашњим трговинама. То су показали и данас пре подне када је простор за одржавање вашара био солидно попуњен. Права гужва се тек очекује. Они други пак кажу да све ово више личи на мало бољи бувљак.
Наша екипа је покушала да открије праве чари некадашњег вашара и, обилазећи, већ на старој аутобуској станици је било неколико рингишпила намењених различитим старосним групацијама, од дечијих до одраслих особа. На мосту изнад Моравице у понуди су ручно плетени кошеви и посуде од прућа.
У самом вашаришту затичемо изложбени штанд Ковачко-ужарске радње породице Стојковић из Власотинца. Новица је сада пензионер, а посао воде синови који су наследили очев занат. На тезгама су ужад, виле за скупљање сена, секире и други алати који су некада чинили неопходне алате за једно домаћинство на селу. Наш домаћин нам каже да, и поред тога што се сено скупља машински, има људи који нису у прилици да то одраде на тај начин, немају средстава и онда се сналазе овако. Оваква вила је и даље само хиљаду динара. А ипак треба умеће направити овај предмет, а на овим просторима најбоље дрво је буква.
‒ Па знате шта. Није лако направити. То су радили моји. Ја сам ишао у средњу школу и наставио сам занат од мојих. И ево, с тај занат сам створио пензију на тржишту сам. Тако да иде живот даље. Имам и косила, од липе односно букве. А ако хоћете да питате шта је квалитетније, квалитетнија је буква. Али опет на овим просторима, те две врсте су присутне ‒ каже Новица.
Један од предмета на овом занатском штанду, који нас све више подсећа на прошлост, а не на садашњост, то су улари за краве. За млађу генерацију приступачнија реч су специјални оковратници који се каче на чело главе говеда.
‒ И то се ради, али је све мање. Има ту неке друге опције, али се своди на једно исто. А ето, мора рођаче да се ради. Као што сам рекао, ја сам на тржишту, сад је мој син пријавио радњу, али ако то желите да ме питате како је, сад је тренутно три хиљаде евра на годишњем нивоу порез и доприноси. Можда би неку повластицу требало да имамо за старе занате, али кад је у питању радни стаж, у систему смо, морамо да се прилагодимо. А и мора да се мисли од стаж. Јер, на крају крајева, сви старимо, па и ми – пребацује наш саговорник причу о занатима на онај део који мучи њега и његову породицу.
Примећујемо богату понуду од различитог материјала: ужад од 8 до 12 метара, чија се цена креће од 600 до 1500 динара. Новица каже да је уже од природног материјала, од кучине, боље и трајније, мада и од вештачког материјала је добре чврстине.
− Е, е, рођаче, све је то било некад. Ја се сећам када сам ишао на пијаце са оцем и дедом, али сад су времена таква каква су. Знате шта. Разлика је била у потражености робе, у пласирању робе. То је много присутно било. Рецимо, сад не можемо неку статистику да водимо, ал` можемо да кажемо нешто произвољно. Можда је то у односу на овај посао ишло 100, 200 посто више у односу на сад, на прођу, на рад. И цене су биле другачије, тако да је могло и у тим временима да се пристојно живи. Ја разумем сад цивилизацију, компјутеризацију, и све остало што иде уз то, али су вашари некада имали своју драж, имали су своју вредност, тако да је известан број људи поштовало та окупљања ‒ са сетом закључује Новица своју причу.
Пошто је све више купаца, ми се склањамо како би овај занатлија могао кући да оде задовољан вашарењем у Алексинцу. Једна госпођа покушава да купи два ужета од по осам метара, присећајући се шта су јој укућани наручили. И поре тога, што је у духу времена више интересује текстил и покућанство који се нуде на другим тезгама, ипак жели да купи што квалитетније и сигурније уже, па се распитује за материјал и тражи конопац обимнијег пресека, за сваки случај да већи терет издржи. Један се, пак, господин распитује за косило, вероватно припремајући се да се следећег викенда нађе на родном огњишту и, уз сећања како се некада косило, мало уреди своју дедовину.
Све у свему, вашар није изгубио у потпуности своју драж, јер нас накратко подсећа на времена наше младости или пак сцена из прича наших предака.