Добро је познато да је печење ракије дубоко укорењена традиција у српској култури и у друштву. Додуше, није то као раније када су процес печења пратила дружења са комшијама и родбином, уз седење, причу и по неку чашицу, када су се размењивала искуства и одржавали међуљудски односи.
Данас, је све другачије. Живот се убрзао, а дружење и размена сазнања и искустава су се преселили на интернет и друштвене мреже. И поред тога, ракија представља симбол српског наслеђа, његову повезаности са природом и традиционалним начином живота.
Знање и вештина печења ракије су се преносили са генерације на генерацију, чувајући породичну историју и идентитет. Тако је и у случају новинара и водитеља Радио Алексинца Милана Влајића, који је ових дана заложио казан и пекао шљивовицу од сорте „кримске жуте” . Иако није било пријатеља и масовније родбине поред казана, традиција ће бити очувана пошто испечена ракија није намењена тржишту већ дружењу, а чари овог традиционалног српског пића упознаће и његове колеге из других делова Србије. Ред је да када се сретну припадници ове професија и да наздраве. Битно је само не претерати. Чашица, две сасвим довољно и ваљда лековито.
Приликом наше посете и поред врућине и тешког рада око казана колега Влајић нас срдачно дочекује. Разумљиво, није мала ствар наставити вишевековну традицију у домаћинству где је одрастао. Ништа мање љубазнија није била ни Леа, пас који је одмах прихватио игру и мажење. Штета, што је и нас захватила савремена болест журба, па нисмо мало дуже остали на казаници. Битно је да се не заборави и да се не стидимо наше традиције.
