Некадашњи становници Алексинца и насеља у оквиру садашње границе општине, тридесетих година 19. века морали су да пореске обавезе плаћају српским, али и турским властима. То су била времена када се одвијао процес припајања ових подручја Кнежевини Србији.
До средине 1833. године Турци су управљали Крушевачком и Алексиначком нахијом и дажбине су се наплаћивале тако што су спискове обвезника са њиховим задужењима прикупљали турски чиновници, уз сарадњу са сеоским кметовима и кнезовима. Након ослобођења и доношења хатишерифа, спискове су правили представници српске власти без турског посредовања. Од 1835. године, како наводи историчар Коста Милојковић у књизи „Тефтери пореза и арача“, све дажбине су обједињене у једну суму која се наплаћивала два пута годишње.
За фискалне пописе лица, која су плаћала харач, чибук, спахијски десетак и порез, у првој половини 19. века, у Кнежевини Србији коришћен је термин тефтер. По Лексикону страних речи и израза, М. Вујаклије: тефтер (грчки дифтира, турски дефтер) је бележница, списак, записник; рачунска књига; трговачка књига примања и издавања.
Историчар Радош Љушић је пореске обавезе српског сељака поделио у три групе. У прву групу су улазиле обавезе које је сељак имао према спахији: десетак од усева, спахијска главница, порез на казан, воденицу, жир, сено и друго. У другу групу спадале су обавезе према султану: харач, султанска главница и чибук. Трећу групу чиниле су пореске, за потребе српске државе, као што је: лични порез, свештенички порез, димница, бач, кулук и народни прирези.
Порез, народни или лични, био је основно пореско оптерећење и плаћало га је свако ожењено мушко лице два пута годишње, на Ђурђевдан и Митровдан. У том периоду, 1833-1834, порез је био укупно 35 гроша. Харач, или арач, плаћало је мушко становништво старости од 7 до 80 година, у износу од три гроша и две паре. Од пореза је неког могао да ослободи само кнез Милош: због заслуга, осиромашења или болести и инвалидности. Отац са два ожењена сина ослобађан је пореза.