Већина становника града хвали сеоски мир и тишину и жали се због високих цена пољопривредних производа. Оне, можда, и јесу и нису, зависно о којим намирницама и години се ради. Док седимо у дворишту Момчила Новковића, у коме је десетак пластеника са јагодама и поврћем, дело руку целе породице, коју предводи син Милош, наш саговорник нам упечатљиво преноси своје дугогодишње искуство бављења пољопривредом. Он се претежно определио за ратарство и сточарство.
Веома му тешко пада оно што се тренутно дешава у овим гранама и док прича о сељачким недаћама, стално, као да се преиспитује: да ли ће ова прича бити објављена?
− Да ти кажем искрено, да сам знао – ја бих истерао децу, да иду, а где год да отиду, свуд је боље него на селу. То може само да причају људи. Иначе, на селу нема перспектива никаква. Ја 62 године имам, не видим овде ништа. Прасићи – 250 динара! Нема шта да причамо. Ништа. Кажу да су трешње биле 1200 динара. Зато што их нису имале. Иначе, прошлу годину мој кум је давао на сто динара, на осамдесет, нико није хтео да узме. И опет кажу – сељак, сељак, ништа… Малина? Две хиљаде – зато што је нема. Иначе, да је има, то би страдали доле − ређа наш саговорник своју, али и причу већине наших сељака овде на југоистоку Србије.
Новковић нас подсећа на бесплатан превоз у Београду у пречнику од више десетина километара, а њему, да оде аутобусом до Ниша и назад, треба неколико хиљада и пита се зашто деца тамо могу да имају бесплатне уџбенике, а његове унуке то немају. По његовом мишљењу, највећи проблем пољопривредника је неизвесност.
− Да има бар нешто да се гарантује, да знамо шта да радимо. Не. Ево, врша, још нико ништа не помиње. Нико. Ја не видим никакву перспективу. На селу не видим. Годинама живим. Од малена радим. Нема вајде. Те затворен пијац, те… Ма нема шта не раде. Три-четири месеца био затворен пијац. И прасићи 250 динара. Шта је 250 динара? А купује јечам на 17 динара, а продаје концентрат на 90 динара. Ја не разумем то. Нека ми неко објасни, јер сам ја глуп – иронично, на свој начин, Новковић указују кроз шта све пролазе људи његове генерације, који су се определили за пољопривреду и који то раде малтене од рођења.