Поводом 5. јуна, Дана општине Алексинац на свечаној академији, одржаној у Великој сали Дома културе, уручена су признања и награде које додељује локална самоуправа појединцима и колективима за допринос и постигнуте резултате у развоју ове средине. Ове године додељене су три Повеље, а добили су их примаријус др Таше Трпчевски, директор Болнице „Плодност” у Битољу, компанија Моником из Алексинца, и Маја Радоман Цветићанин, професор српског језика и књижевности и дугогодишњи активиста.
Новчане награде овог пута, судећи по дуготрајном аплаузу породици Богдановић, у којој расту два дечака и три девојчице које су тројке, отишле су у праве руке. Александра Богдановић из Тешице је награђена са 160 000 динара за допринос унапређењу популационе политике, док је Николи Петровићу из Великог Дреновца припала награда од 70 000 динара за допринос у представљању и популаризацији општине Алексинац.
Више њих је добило похвале. На том списку су: Клуб бригадира „О*рук генерација“ из Алексинца за допринос у очувању обележја и унапређењу животне средине, млађи водник полиције Милица Ранђеловић, припадница Полицијске станице Алексинац, за исказану храброст у циљу заштите људских живота, Предузеће „Механика фивес” са Алексиначког Рудника, Јавно комунално предузеће „Напредак” из Сокобање и Јавно предузеће „Дирекција за изградњу и комуналну делатност” општине Гаџин Хан за несебично пружање помоћи услед проблема насталих у систему водоснабдевања на територији општине Алексинац, као и Удружење грађана „Кошница” из Алексинца, за допринос у области друштвене бриге о деци.
У име награђаних се захвалила Маја Радоман Цветићанин казавши да нема малих и великих градова, као што нема ни малих и великих култура.
– Постоје само људи који жуде за светлима метропола и они чији сјај душе обасјава и најзабаченија села. Где год да се човек нађе, ако је задовољан собом и својим постигнућем, меру ће увек налазити у одсјају свог рада – а не у одразу рефлектора на себи. Алексинац је за многе град по мери. Ни превелик – да у њему будеш сам међу људима, ни премален – да не можеш да побегнеш од гласина. Ни отуђен, ни претесан. Довољно топао да у њему препознаш своје, али и довољно велик да те понекад изненади непозната доброта и пажња – казала је ова добитница Повеље у веома емотивном говору.
Она је нагласила да они који га воле и с поносом говоре о њему, „Алексинац је више од географске тачке – он је време. И историја, и садашњост, и будућност. Град најсветлијег неба – оног над Шуматовцем. И најруменијег заласка – тамо над Адровцем. Град у коме Морава и даље и храни и плави. Град у који се слива песма појаца с три виса, и где су кораци предака утрли стазе потомцима”.
– У оваквом граду лако је радити за заједницу – за пријатеље, рођаке, за њихове познанике и децу коју гледаш како расту. Ту рад за заједницу није дужност, већ привилегија. Зато признања која потичу од ове заједнице имају посебну тежину. Она нису само награда за труд – већ потврда да добро препознајемо и поштујемо. И да упркос разликама, верујемо у исте вредности – наставила је Маја Радоман Цветићанин своје обраћање.
Како је на почетку казала ова наша награђена суграђанка да мисли да би се и остали добитници признања сложили са изнетим речима, тако је завршила сличном поруком.
– У име свих којима је ова част указана, изражавам захвалност. Захвалност што смо препознати. Још већу што смо подржани. И највећу што смо окружени људима који верују да вреди чинити – не за себе, већ за све. Алексинац јесте и остаје град по мери – по мери добрих људи – завршила је своје обраћање ова награђена.
У име домаћина госте и присутне поздравио је председник општине Алексинац Далибор Радичевић. У протеклих неколико дана у граду на Моравици пристигли су и представници побратимских локалних самоуправа Загорја на Сави из Словеније, Билећа из Републике Српске, Лаврија и Козани из Грчке, као и Македонског Брода из Северне Македоније.
Поводом Дана општине одржана је и Свечана академија уз учешће Градског хора „Шуматовац”, рецитатора Мише Поповића и Вука Динића. Приказан је и филм о знаменитим објектима у граду сниматеља Зорана Ракића, за који је монтажу урадио Марко Миладиновић. Наратори су били Марија Петровић и Милан Влајић.
