Центар за културу и уметност Алексинац издао је још једну значајну књигу за проучавање прошлости Алексинца и његових некадашњих становника. Ради се о публикацији под називом „Варош Алексинац, попис становништва 1884. године и породичне везе са пописом од 1863. године”, аутора Михаила Алића, Београђанина пореклом из Алексинца.
У самом уводу на синоћној промоцији у Дому омладине писац је истакао да је књига чедо љубави према својим прецима и граду у коме су они досегли своје најуспешније године током 19. века. Алић је још и казао да велику захвалност у настанку овог дела дугује Слободану Петровићу Цобију, неуро-психијатру из Алексинца, за несебично пружену помоћ и поделу огромног знања о родослову алексиначких породица.
У разговору за наш медиј аутор ове књиге, која осим података из пописа садржи и одређена објашњења, подсећа нас да ће све проћи, да ништа није заувек и као што се види кроз ову књигу породице долазе, развијају се и нестају.
− То је једно сведочанство о томе да се град стално занавља, да стално долазе нови људи, да неки стари одлазе или једноставно не репродукују се, и тако да је град увек нов. То не значи да треба да заборавимо оне које су ту раније живели, јер они су изградили оно на чему ми настављамо да развијамо своје градове − предочава Алић.
Алексинац је једно време од ослобођења 1833, односно децембра 1832. па до краја српско-турских ратова 1878. био гранични град према Отоманској империји, наглашава наш саговорник, и подсећа да је као такав био веома жив и веома интересантан многима да се у њега доселе.
− Он је пружао низ економских могућности, јер ту је пролазило пуно робе, људи и тако даље, и онда је наравно потребно било много заната, много услуга и то је то неко златно време Алексинца. Онда касније, после тих ратова, када се граница шири, односно Ниш је ослобођен, онда се тежиште мало више померило на југ, али Алексинац је имао тај златни период када је доста људи заправо дошло и живело и радило овде – резимира аутор књиге.
Људи су у тадашњи Алексинац долазили из многих крајева, а приметна је миграција из поробљених крајева.
− Један део је долазио из неослобођених крајева Србије, са југа и чак и Македоније, Косова, Ниша, Пирота, Лесковца, али долазили су и са севера пошто је Алексинац постао административно веома значајно место, отварале су се школе и државне установе, тако да су многи долазили и послом са севера. Образована радна снага је углавном долазила са севера, из Београда, Крушевца и осталих места − прецизира наш саговорник.
На крају писац препоручује своју књигу као интересантну, као нешто што може повремено да се мало чита јер то су приче како обичних, можда и сиромашних Алексинчана, тако и оних најбогатијих и најуспешнијих.
− Ту видите да су њихове судбине веома сличне, да тај материјални статус заправо не одређује срећу у животу и да су сви они у неким периодима били врло успешни породично и да су имали доста деце, а онда после одређеног времена су се ствари промениле и једноставно срећа не траје заувек − казао је на крају писац, истраживач и трагач за својим коренима Михаило Алић.