Да није све у ријалити програмима и да има нешто и у култури, показала је културна понуда Центра за културу и уметност у петак увече. Јер свако ко је тада крочио у ову установу био је у прилици да само у току једног сата погледа две изложбе и да присуствује представљању једног романа.
У Арт галерији отворена је изложба скулптура Љубише Миленковића из Бора, а у Галерији 2, своје вече имао је Душан Крстић који се представио као сликар и писац.
Иако није изучавао ликовну уметност, дипломирани инжењер машинства Љубиша Миленковић већ тридесет година оставља трагове у сликарству и вајарству. У сарадњи са власником Страто Плус-а, Александром Илићем за кога Миленковић каже да га је несебично помагао, охрабривао а на крају и наговорио да његове глинене „приче” не пређу у песак већ да (п)остану вечни трагови у бронзи, настала је импозантна колекција скулптура различитих формата. Миленковићу су инспирација наша традиција, вера, личности из историје које се не смеју заборавити али и све оно што око себе види као уметност. Међу изложеним радовима је и скулптура „Бик” за коју је добио златну плакету на Републичкој смотри ликовног стваралаштва аматера Србије у Београду 1999. године.
На другој страни, Алексинчанин Душан Крстић који живи и ради у Београду у петак увече својим суграђанима је отворио врата свог уметничког света. Он је на овом ликовно-књижевном перформансу рекао да су изложене слике настале у тренуцима док је чекао на објављивање свог романа „Дозирање”.
– Кад напишеш рокенрол роман, а ниси име и кад живиш у Србији, тешко дођеш до издавача. Крену да те одбијају редом, с друге стране, мали издавачи те прихвате али да сам платиш. Ја то нисам прихватио јер сматрам да је финансирање своје књиге будалаштина и зато нисам желео да будем самофинансирајући писац. Ипак, после две године чекања, појавио се Нишки културни центар и роман је угледао светлост дана – рекао је Душан Крстић.
Он у свом роману „Дозирање” кроз три лика говори о деведесетим годинама у Србији и потоњим годинама транзиције. Кроз три јунака који имају измењену свест, Крстић нас подсећа на регрутацију, на ратове, на одлазак у иностранство, на дилере девиза. Писање романа са оваквом густом структуром није нимало лако, јер како је нагласио, након што читаоца прошеташ кроз три пара ципела треба га вратити на место, у неку књижевну нормалу.
Овај „двоструки културни удар” у петак увече био је одлична најава богате понуде културних дешавања током септембра коју спрема Центар за културу и уметност.
Како најављују, чекају нас изложбе о Тихомиру Ђорђевићу и Ристи Прендићу а ту су и „Дани алексиначке културе” манифестација која ће и ове године бити обогаћена бројним садржајима.