Од дечака из сиромашне алексиначке породице до првог државног архивара и једног од најзначајнијих српских историчара и дипломата – др Михаило Гавриловић, један је од представника златног периода Алексинаца, када су се овде рађали будући научници, министри и утемељивачи значајних националних институција које и данас постоје.
Рођен 1868. године, у породици Мојсила и Анке, као најстарији од тројице синова, Михаило Гавриловић, рекло би се, није имао најсрећније детињство. Отац је радио као судски писар другог реда, па је и плата коју је доносио кући била довољна тек толико да подмири основне потребе петочлане породице. Мојсило је касније постављен на место секретара суда у Пожаревцу, али је његова рана смрт породицу дочекала неприпремљену. Мајка је морала сама да подиже синове у чему јој је помагао најстарији, Михаило.
Када је 1900. године Србија добила први архив са циљем да се на једном месту складиште списи релевантни за историју народа, на место првог управитеља, као најподеснија личност, постављен је Михаило Гавриловић. Иако је имао свега тридесет и две године, ухватио се у коштац са озбиљним задатком да ову установу створи, малтене, ни из чега.
Пре појаве Михаила Гавриловића, српски историчари бавили су се претежно средњим веком, а њихова дела била су углавном заснована на народним предањима и причама савременика. Школујући се у Паризу, Гавриловић је применио један сасвим другачији метод, па је по писању многих историчара, био први који је почео да обрађује нашу историју XIX века на основу још необјављене архивске грађе.
Да у спољашњој политици Милош Обреновић „одиста није био прост и неук сељак кога руска дипломатија води за руку и упућује”, српски народ могао је да схвати након објављивања тротомног дела Михаила Гавриловића, посвећеног првом државнику обновљене Србије. С једне стране идеализован и представљан као отац нације, а са друге осуђиван као турски и руски послушник и убица Карађорђа – лик Милоша Обреновића коначно је био демистификован.
Цео текст прочитајте у АЛ новинама: