Када један одевни предмет, који је био саставни део сваког покућства, за пар деценија изађе из употребе и постане, у већини случајева, изложбени експонат, онда видите колико се друштво и сама култура одевања променила. То се десило и производима од крзна, конкретно кожусима. Како су се повукли кожуси, тако је и све мањи број занатлија који их праве. У Алексинцу је остао само Мирослав Војиновић који у ћурчијској радњи „Тина 95” успева да овај вид уметности и даље чува од заборава. Са колико љубави он и даље обрађује крзна, могло се видети, док нам је са пуно жара у домаћинској атмосфери, уз кафу и ратлук, говорио о тајнама породичног заната.
Како нам је Мирослав казивао, ћурчијски занат је у ову породицу ушао давне 1927. године, када се деда Ненад оженио ћерком ћурчије из Горњег Крупца, а како зет треба да помаже, он се временом латио овог заната и полако почео да помаже тасту. Касније је и отац Предраг нашао за сходно да помаже, а по повратку из армије, средином 1952. године полаже за ћурчију и добија потврду о регистрацији радионице у Горњем Крупцу. Отац је непрестано радио све до фебруара 1998, када радњу Мирослав преводи на себе и наставља породичну традицију, која ће се највероватније угасити за пар година када се буде навршио цео век ћурчијског заната у овој породици. Милетова ћерка је у неким другим пословним водама, па он не очекује да се она бави крзнарством.
Овај занат није само обична производња, продукти ћурчијског заната су својеврсна уметничка дела. За ову делатност, како нам Мирослав говори, најважнији је ентузијазам и оно што вуче човека ка нечему лепом, односно од лепог ка лепшем.
─ Ја лично говорим у своје име, а преносим и оно што сам чуо од оца. После сваког завршеног производа, човек се осећа за један степен још расположенији. Разлог је врло једноставан, то је, условно речено, пипкав посао који тражи да се погледа сваки шав како иде, како то ‘лежи’, како стоји и када се стане пред огледалом са завршеним производом, онда је мајстор задовољан ─ каже Мирослав.
Етнографски музеј из Београда у сарадњи са Туристичким савезом Србије, пре једно десетак година, контактирао је Мирослава, а онда је кренула сарадња.
Цео текст прочитајте у новогодишњем броју АЛ новина: