Један од најрелевантнијих рок новинара у периоду од 1980 – 1990. године, Душан Весић представио је синоћ на платоу испред градске библиотеке своју најновију књигу „Маги-Као да је била некад” посвећену Маргити Стефановић, чланици култне групе ЕКВ. Објављивањем ове књиге, аутор је, како је то више пута истакао, испунио обећање дато Маргити почетком деведесетих година да ће о њој написати књигу и то истиниту како је она изричито тада захтевала.
‒ Оног тренутка када сам почео да радим на књизи многи су ми говорили шта ће ти то кад је о ЕКВ и Маги пуно тога написано. Јесте, написано је много тога, али и много нетачних ствари, измишљотина, па и будалаштина. Овом књигом желео сам да исправим све те грешке, али не мислим да се тиме и завршава комплетна прича о Екатарини Великој и Маргити. Биће сигурно нових књига, али свако ко се буде на то одлучио мораће и моју књигу да има у виду – рекао је Душан Весић.
Њега су иритирали и таблоидни приступи Маргити у којима је дрога била најважнији сегмент њеног живота и каријере, а мало ко зна да је она била изузетно талентована пијанисткиња, у рангу једног Иве Погорелића.
‒ Када те неко од пете године живота спрема и инсистира на томе да будеш пијанисткиња, а онда ти пред упис на академију то не дозволи и усмери на архитектуру, ломови су неминовни. То је Маги одвело на странпутицу и, видело се, на пут без повратка, и зато сматрам да је дрога у њеном, али у многим другим случајевима последица односа у породици– каже Весић.
Говорећи о групи ЕКВ, Весић напомиње да, како време пролази, Екатарина Велика постаје све популарнија и да живи кроз младе људе који је доживљавају као свој генерацијски бенд и да је с времена на време потребно ново читање и сагледавање.
Иако је књижевно вече било посвећено Маргити и ЕКВ, било је речи и о Бијелом дугмету о којем је Весић написао књигу „Шта би’ дао да си на мом мјесту”. „Дугме” је по њему феномен у сваком смислу, један бенд који је много тога покренуо на ондашњој рок сцени али и у самом друштву, а Бреговић, шта год мислили о њему, данас је светска „фаца”.
На питање где данас рок новинар може да пише, Весић је рекао нигде јер нема о коме, а ни за кога да пише.
Да ли је тридесетак синоћ окупљених у амфитеатру испред библиотеке најбоља илустрација где је данас рок у Србији или наговештај да није све изгубљено, показаће време.