Беле покладе, дан уочи Великог поста, некада је пратила посебна радост, пре свега, најмлађих ‒ памте старији мештани алексиначких села. Тај дан био је испуњен радошћу, дружењем, песмом и низом обичаја који симболишу прочишћење и опрост грехова. Беле покладе биле су познате по маскираним поворкама младих људи који су обилазили сеоске куће, где су их укућани даривали и испраћали са осмехом. Данас се у овом крају углавном задржало паљење и прескакање ватре, у народу познатије као „каравештице” или „олалије”, али је и овај обред, по сећању старијих, раније био много веселији. 
‒ Обичај је да се ватра запали на онолико места колико има укућана. И онда се скупе мушкарци, газде изнесу пиће, ракију, ко шта има, изнесу да попију уз каравештицу и кад се запали ватра прескаче се на једну страну, па се онда врати на другу. Кад огањ прегори, после момци и девојке трче узимају онај гар и гараве једни друге – присећа се осамдесетогодишња Јованка из Гредетина.
Ватре о белој недељи, најпре, имају за циљ да својим магијским дејством у првим данима пролећа утичу на раст биљака и плодова, зато постоји обичај преношења олалија и каравештица по пољима и воћњацима. Поред тога, ватра има и чистилачку улогу да одагна зле силе од човека и тако обезбеди добро здравље и напредак.
У старо време читава Бела недеља била је испуњена обичајима, а Покладе су подразумевале и посебну припрему.
‒ На тај дан мора да се закоље петао јер су стари људи говорили, ако петао надживи газду, он се после сили да је надживео газду. И спреми се вечера, петао се испече, скува се за сваког укућанина по једно јаје, а једно је било вишак – прича Јованка и додаје да су се деца посебно радовала обичају „ламкања” покладног јајета.
‒ Кад се заврши вечера мајка узме конац, па веже то јаје и док виси са конца укућани се утркују ко ће први да ухвати јаје устима, ко победи сматра се да је најсрећнији.
Модерна времена намећу неке нове стилове живљења, огњишта у многим сеоским домаћинствима одавно су угашена, а млађи нараштаји овај дан празнују тек толико да сачувају сећање на нека стара времена.
‒ Ово сада је само бледа слика. Раније се мање имало, а више се радовало. И људи је било више. Није више као што је некад било – са сетом завршава Јованка.
И данашњи дан, Чисти понедељак, односно почетак Васкршњег поста, некада је имао своје обичаје. Домаћице су дан започињале чишћењем куће и прањем одела. Укућани су се тога дана бријали, шишали и облачили чисти одећу, а обичај је био и да се не једе кашикама, виљушкама и ножевима јер се веровало да то спречава птице да ваде семе из засејаних њива. Прибор се везивао црвеним концем и качио више огњишта. Старији људи су раније „тудоричили” на овај дан, што је подразумевало да се до заласка сунца ништа не једе. Обичај је и да се данас меси погача која се служи уз кисео купус и паприке.