У многобројним радовима који се баве животом и делом знаменитог научника Тихомира Ђорђевића детаљно је приказан његов огроман стваралачки опус и описан период његовог живота када су ова дела настајала. Међутим, прве три деценије живота, време детињства и младости које је провео управо у Алексинцу као професор Гимназије и Учитељске школе, ако се изузме рад на часопису „Караџић”, увек су биле у другом плану, чуло се синоћ на предавању „Тихомир Ђорђевић у Алексинцу” које је одржано у библиотеци „Вук Караџић”.
Др Драган Алексић
‒ Бројни аутори који су се бавили њиме мало су пажње обраћали на овај период, а честе су и фактографске грешке у његовој биографији. Разлог је недостатак података и недовољна заинтересованост да се осветли детињство и младост овог научника. Тихомир је имао шест година када се са породицом доселио у Лужане где је његов отац Радосав постављен за пароха лужанског и из тог периода почињу његова прва сећања и успомене – рекао је доктор историјских наука Драган Алексић и напоменуо да је Тихомир касније често сам истицао да га за Лужане вежу лепе успомене на детињство, младост и несташлуке.
Велибор Прелић из Народне библиотеке Србије
Алексић истиче да су се срећом по историчаре и биографе појавили драгоцени извори за најранији део живота Тихомира Ђорђевића у виду рукописа његове сестре Драге, удате Јанковић, под називом „Сећање на браћу Тихомира, Владимира и Борка” који се чува у Алексиначкој гимназији. У том рукопису сестра Драга пише како је породица живела у веома тешким условима, поготово за време српско-турског рата 1876. године, када је отац Радосав морао да се прикључи војсци као трупни свештеник, а породица је била принуђена да са масом избеглица оде у Багрдан. Турци су им спалили кућу, па је отац након повратка из рата на згаришту подигао скромну кућицу. Сестра Драга пише да је то била једна соба без тавана, уједно и кухиња и спаваћа соба, без иједног кревета. Живот у таквим условима донео им је још једну трагедију, у 15. години умро је најмлађи брат Борко.
Сећање на године које је провео у ‘алексиначкој Морави’, како је називао овај крај, Тихомир Ђорђевић је касније описао у једној причи на дијалекту овог краја који се користио пре готово 150 година, а коју је прочитала песникиња Виолета Јовић.
Велибор Прелић водитељ Фонда легата и библиотека целина у Народној библиотеци Србије упознао је присутне са легатима Тихомира Ђорђевића и његових сестричина Милице и Данице Јанковић, који одсликавају бриљантну научну каријеру и представљају неизмерно национално благо.
