Свећа, једина ствар која нас прати читавог живота. Са њом се крштавамо, венчавамо, славимо славу, а на крају идемо и на „онај свет”. Палимо је пред иконом и без ње нема славе. Прослава рођендана без њих је незамислива, палимо је за живе (за здравље), а палимо у цркви и за мртве. Лако се пале, али тешко праве, и воштанице, а и оне од парафина. То нам и казује једини алексиначки свећар Војкан Стефановић, који је уметност овог заната наследио од оца, а овај, опет, од свог.
Иако је завршио Вишу машинску школу, никада се није двоумио око свог будућег занимања, свог позива. Како сам каже, цео живот је провео у радњи, некада својевољно, а некада по казни. Док је био мали, волео је да се мота око дединих и очевих ногу док су они правили свеће, а касније, када је стасао за основе овог заната, кад год би имао лоше оцене, отац га је стављао у производњу. То му је, каже, била највећа казна, јер су се његови другови за то време играли. Међутим, како је цео свој живот провео у свећари, Војкан сматра да овај занат није захтеван, под условом да се цео поступак производње научи, само је проблем у отровним испарењима која се ослобађају приликом топљења сировине. Према Војкановим речима, скоро сви воскари имају проблема са плућима, јер парафин доста испарава.
А када је реч о самом поступку производње, он се није мењао од када је Војканов деда Добривоје изучио занат и отворио прву радњу, давне 1946. године. Само је битно да сировина буде квалитетна, додуше, фитиљи су увозни, али зато парафина и воска има довољно и нема проблема код набавке. Многи се питају да ли је лакше правити воштанице или свеће од парафина, a како нам је Војкан објаснио, то је као да месите хлеб од белог или црног брашна, поступак је исти само је производ од воска скупљи.
Један од проблема овог посла је и нестална потражња за свећама која током године варира.
–За време периода слава већа је потражња славских (великих) свећа, док је пред задушнице приметна продаја ситнијих. Око Нове године Алексинчани купују украсне и спиралне свеће, док потражња за рођенданским влада током читаве године. Међутим, иако је потражња за овим производом циклична, дневни пазар је добар на јесен и зими, док у летњим месецима скоро и да нема продаје. Такав случај није био док је деда радио, па и отац, али сада има доста и нелојалне конкуренције на пијаци – каже Војкан. – Тренутно влада варијанта ‘ако ово могу да купим за динар, а да продам за два, у реду’, иначе, неко да гута отрове, да ради на 40 или 50 степени, неће. Последњих двадесетак година нико није дошао да пита да учи занат.
Цео текст прочитајте у новогодишњем броју АЛ новина: