Постављао је забрањене комаде онда када је мало ко смео, али га то није поколебало да као редитељ настави да се бори за уметничку истину. Када је давне 1984. године режирао комад Александра Поповића „Мрешћење шарана”, претпремијерно изведен на сцени пиротског позоришта, био је то храбар потез, који се врло брзо нашао у фокусу пажње медијске и политичке јавности Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Прво сценско читање Поповићевог „Шарана” у Јаковљевићевој режији оцењено је као „неприхватљиво због идејно-политичке садржине”, па је комад убрзо скинут са репертоара, а тражено је и да се његово извођење трајно забрани. Иако су касније други редитељи поставили овај текст, Јаковљевића режија заиста никада није доживела премијеру. Дипломирао је режију у класи професора Дејана Мијача и у свом богатом опусу режирао преко 100 представа, у око 40 градова, по делима домаћих и страних аутора. Од 1993. године постао је део Књажевско-српског театра у Крагујевцу као једини стални редитељ.
Иако се, каже за АЛ новине, након забрањених представа једно време смирио, не одустаје од друштвено-ангажованих комада и остаје доследан идеји да позориште може утицати на појединачну свест, што никако не треба занемаривати. Са својим театром и комадом „Опет плаче, ал’ сад од среће” учествовао је на овогодишњем Фестивалу првоизведних представа у Алексинцу. И, мада комедија, и ово остварење представља својеврсну критику друштва. Радња је сконцентрисана у једној малој провинцијској средини која настоји да најпре ослика маловарошки менталитет кроз разговор петоро људи на железничкој станици, али кроз њу се може идентификовати читава нација. Аутор комада је драмски писац Новица Савић, а наш саговорник најављује да ће режирати још његових текстова.
Новица Савић, рекло би се, био је вечито слободан уметник и веома занимљива личност. Интересантно да је на конкурсима углавном учествовао анонимно, иако је већ био афирмисани стваралац.
Он је био један изузетно скроман човек и његов син Војислав је такав. И заиста се увек анонимно пријављивао на те конкурсе. Није хтео да буде део неког клана, да његови комади буду играни на лак начин, међутим он је доста игран. Али, ја лично мислим и имам намеру, како овим комадом, тако и неким другим које намеравам да режирам, да извршим неку рехабилитацију њега као уметника јер он сигурно далеко више заслужује, далеко боље место на овој нашој лествици. Његов уметнички проседе је негде између рукописа Александра Поповића и Душана Ковачевића. Ту има једна чувена једначина коју је успоставио Јован Ћирилов, каже, Стерија према Нушићу једнако је Александар Поповић према Душану Ковачевићу. Е сигуран сам да у тој вертикали српске комедиографије Новица Савић заузима далеко боље и значајније место него што су му и критика и театрологија и уопште позоришна јавност у Србији дали. Он је доста игран, значајни редитељи су га радили, можда пре свега на телевизији и сваки његов драмски комад може да буде изузетан ТВ филм или ТВ драма. Биће ми драго ако успем да помогнем Војиславу, његовом сину, у одабиру драма за једну нову књигу јер он је оставио заиста богат опус, преко стотину драмских дела и ТВ сценарија.
Текст који сте сада режирали, настао је пре више од деценије, у периоду наше велике кризе. Зашто он, по Вашем, мишљењу до сада није постављен на сцени?
Па ја мислим да је он настао негде после 2000. године. Новица је трагично страдао пре 13 година, 2004, а текст је нешто мало пре тога настао. Дакле, после свих оних страхота које су се дешавале на просторима бивше Југославије. Вероватно раније нико није желео да улази у то, зато што су сви они проблеми који се појављују и трагикомичност живота били преврући и преактуелни. Увек се чека да прође неко време и да се са дистанце протумаче неки догађаји. Нажалост, мислим да се није много променило ни за ових 12, 13 година. Возове и даље чекамо, не долазе или долазе погрешни. Друго, мислим да нема потребе причати о целом том третману етике и морала, односно како живети, шта чинити, о девастацији свих тих моралних вредности, свих тих институција као што је породица, брак и многих других стубова и вредности које чине стилове друштва. Тако да је вероватно то један од разлога, све је било сувише урушено и питање је да ли је у то време имало сврхе показивати један овакав комад. Мислим да је далеко жешће сада, са ове дистанце, указати на то да се много тога није променило, да не кажем, скоро ништа.
Цео интервју прочитајте у новогодишњем броју АЛ новина: