Због краља понижаван, а потом поштован
Удара Раша брадвом по дуги, засеца механички племенито дрво, из кога ће ускоро буре за шљивовицу да настане, али мисли су на другој страни. Истина, ради он свој посао без грешке, уосталом, онолику је бурад, каце, чаброве, па и бачве издељао и саставио, уобличио у корисне судове а да му ниједан није протекао. Никада се до сада неко не пожали да је обруч попустио; могао би и затворених очију да теше. Толико се саживео с дрветом, ушао му у душу, заволео га као најрођенији род.
Нешто га притиска – примећује његова Милка. Наслућује и шта. Не би се Раша тек тако снуждио, оклембесио оне своје дугачке бркове, поцрнео у лицу. Поново га изазивају „голосоврићи и нерадници.“ Ко бајаги „трудбеници“ из „Сељачке радне задруге.“ Раша им поготову трн у оку. Навалили на њега ко „куса псета.“
Цео текст Миодрага Тасића можете прочитати у новом броју „АЛ новина„