Brancic1

Алексиначки чувари времена

Од како је света, постоји жеља за мерењем времена. Методе су кроз историју биле различите, а сада је то тако једноставно. Потребно је имати само часовник. Да би часовници у Алексинцу тачно мерили време, последњих 80 година за то се брине Часовничарска радња „Бранчић“.

Када је као калфа часовничарског заната, тридесетих година прошлог века, кренуо трбухом за крухом из родног Бугојна, Добривоја Бранчића пут је водио преко Сарајева, Загреба и Београда до Алексинца, мале варошице у тадашњој Краљевини Југославији. Добривоје није ни сањао да ће, након више од пола века, у овој малој варошици синоним за часовничаре бити презиме Бранчић.

Brancic2О дедином путешествију, процвату радње за време свог оца и тренутним проблемима, у перо нам казује Драган Бранчић, трећа генерација која ево већ осму деценију без престанка, сваког јутра, отвара врата радње која је саставни део центра Алексинца.

Па да кренемо од почетка. Када је шеснаестогодишњи син берберина из Бугојна завршио часовничарски занат, кренуо је уз очев благослов да тражи срећу широм ондашње Краљевине Југославије. У Сарајеву и Загребу није нашао посао, али је зато у Београду имао више среће. Ту је једно време радио и као калфа код краљевског часовничара. Пошто су у тој радњи мајстори били преки, калфама су бриделе уши и образи од „учења заната“, Добривоје је коначну срећу потражио и нашао у Алексинцу код мајстора Јована хаџи Јовића. Мајсторски испит положио је 1937. године, тада је постао „свој човек“ и исте године, почетком октобра, отворио своју радњу у локалу који се некада налазио преко пута данашњег Дома културе. После вихора Другог светског рата, радња се још неколико година налазила на истом месту, а након тога су је преселили у свој локал, који је био позициониран на месту данашње „Беле зграде“. Од друге половине седамдесетих година радња се сели нешто ниже у главној улици, и данас ту ради Часовничарска радња „Бранчић“.

Највећи процват радња доживљава за време Драгановог оца Војислава. У то време два радника су била у радњи, а два су код куће поправљала само будилнике, сећа се Драган. Војислав је кући долазио са посла у десет увече, јер је од осам до десет морао да навија ручне сатове који су тог дана поправљани. Сада тај обим посла остаје само у сећању.

Иако га то није занимало, Драган је занат учио од шестог разреда основне школе, а касније у неким кризним временима, када се никако није могло доћи до посла, познавање часовничарског заната дошло је к’о поручено. Часовничарске радње последњих година, да би опстале, морале су да се преорјентишу и то на часовничарство и златарство. Драган Бранчић, како каже, није хтео да се упушта у златарство, јер га та прича није привлачила, а како је завршио за инжењера електронике, поред сатова увео је и сервис мобилних телефона.

За време последње економске кризе, последњих десетак година, сатови скоро да се нису ни поправљали, истиче Драган. Рађене су само неке јефтиније поправке, попут замене батерије или каишева. Највећи проблем овог заната, сматра Драган, јесу јефтини и неквалитетни сатови.

– Они трају пар месеци, колико траје и мода и често је поправка скупља од неколико стотина динара колико коштају. Наравно, Алексинчани знају шта вреди, имају квалитетне сатове, али се ретко одлучују за поправку јер им сатови нису неопходни – сматра Драган и додаје да муштерије донесу сат, али га не оставе на поправку, већ га врате кући, чекајући неко боље време.

– Када буде више пара и тај сат ће поново почети да куца – са надом прича наш саговорник.

Проблема је било и за време санкција око набавке делова, сада постоји неколико велепродаја, па је набавка делова за сатове из Европе олакшана. Тренутно нема заступника који продају делове за руске сатове, али срећом, Драган је од деде и оца наследио велику количину делова за њих.

Светла тачка у овом послу јесте повећање интересовања код грађана за куповину квалитетних сатова и у последње време, примећује Драган, Алексинчани полако почињу да доносе квалитетније сатове на поправку. То није обим посла од кога може да се живи, али због традиције радња је још отворена.

Како нам објашњава наш саговорник, овај занат развија прецизност у рукама, стрпљење и смиреност и ако сте нервозни не можете да поправите сат. То је и био Драганов разлог да своје две ћерке научи основама заната.

– Оне умеју да одраде основне пословe, али пошто имају друга интересовања и теже природним и друштвеним наукама, нисам сигуран да ли ће у потпуности изучити занат и наставити породичну традицију – скептично објашњава наш саговорник.

Шта ће бити са радњом у будућности, још је неизвесно. Када Драган напуни 65 година и стекне услов за пензију, радња ће прославити век постојања, па ће можда и она као стогодишњак отићи на заслужени одмор.

Али, то време мериће неки други часовници.

Милан Влајић

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

12 − six =